Jugoslovenski Rotar

влаче заједничке тачке које их зближавају. Сви људи, без обзира на расу, веру или политику, верују да идеал делања у циљу општег добра јесте идеал племенитости. Ротари шесдесет и више разних народа, ротари који имају различита и супротна гледишта о религији, о политици, усвојили су овај идеал делања у циљу општег добра.

У клубовима крајњег Истока, људи који припадају двадесетини раса, дванаестини религија, скупили су се први пут у историји света. Пре ротарске епохе ово је сматрано за немогуће.

Али да видите још и ово чудо невиђено: скоро чудотворан преображај десио се на овом тлу, које је сматрано јаловим, а на коме је цвет пријатељства ухватио корена. Да ли су избрисане многобројне разлике које постоје између чланова ових клубоваг Не, ниједна разлика није ишчезла. Мухамеданац је остао мухамеданац; будиста је остао будиста; хришћанин увек хришћанин, али од какве је то важности“ Они су пријатељи, сви до једног. Досада су увек имали рђаво мишљење једни о другима; то је сада меЂђутим свршено. Пријатељство је покрило својим плаштом милосрђа и трпељивости све ове крајње разлике. Искрено и мирне савести, религија мога пријгтеља не тиче ме се више, исто као ни боја његове косе и очију.

Ротарство се не бави питањем разлике међу људима, оно се стара за њихов идеал једног делања. Може се бити трпељив према људима који имају у своме срцу, у своме духу, идеал служења.

Наравно, ми и даље волимо наше пријатеље наше расе, пријатеље који имају исту историјску основу као и ми, али ми хоћемо да проширимо наша срца да бисмо у њих примили и друге пријатеље, који живе далеко и који имају сасвим различите историјске подлоге. Њихово ће пријатељство такође загрејати наша срца. Преко њих сазнаћемо нове ствари. Они ће нас присилити да оставимо уобичајени правац наших мисли, изнеће нам различитост гледишта. Њихова ће култура допунити нашу. Они ће обогатити, проширити и ублажити наш живот. Сваки народ има извесног богаства које може дати другим народима, али је потребно спргмити наше духове за ову нову оријентацију мисли. Треба да се одвикнемо да тражимо мане других народа да би смо у њима уживали; треба да се навикавамо да тражимо лепе ствари које ти народи имају и да се због тога поносимо, и треба да пружимо нашој деци прилику да их потраже заједно са нама. У нашим школама она ће учити језике и обичаје становника страних земаља. Да ли су ово мисли једног визионара, једног утопистег Не, ми смо их применили кроз Ротарство и показали смо да су практичне и изводљиве, да свој задатак испуњавају.

Извесно је де ј> и сувише мали број нас ротара међу становницима земље, али ми растемо. 180.000, колико нас је сада умножиће се све више и више. Али то није све. Путем који ми крчимо поћи ће и друге још многобројније организације. Допуштено нам је да будемо визионари за ове ствари.

Цивилизација напредује у скоковима. Мисго човечја била је извесно време у стагнацији, после чега одједанпут почиње да се