Jugoslovenski Rotar

фристити претходном рефлексијом, да укажем на извесне чињенице, које ће још јасније осветлити данашње стање омладине.

Живот прератне омладине био је сав прожет идејом народног ослобођења. Стећи слободну и независну државу био је општи идеал свеколике омладине. Он је покренуо сав њен умни и вољни рад и управљао њиме и загревао сву њену осећајност. Данашња омладина, нема таквог идеала, који би је ујединио у једно коло. Омладина је подељена, разбијена врло разноврсним схватањима о животу у опште, и посебно о животу нашег народа и раду у њему и за њега. Видимо да постоји јака струја која их носи изван оквира народног живота. Место непосредног бола своје средине, он болује бол друге, далеке социјалне средине. Зар је наш народни живот тако исцрпен да не можемо изнети из њега вредности достојне омладинског одушевљења: ! И у овом погледу има до нас кривице. Ћифтилук који карактерише наше друштво, заиста није идеал за омладину.

Не могу да овде не истакнем дух данашњице, који доведе омладину и до скрхања карактера, до губљења личности и виталног јединства, без чега нема трајне егзистенције ни појединца ни заједнице. Поратни покрети истакли су начело колективне стеге али не у виду свесне аутодисциплине која пониче из одгоја и из личног убеђења, да је због општег и појединачног напретка потребна сарадња, и према томе и ограничење личне слободе, већ у виду неке полувојничке чисто механичке пресије која се кроз пропаганду оправдава идејним разлозима али која се у пракси намеће аргументима грубе силе и искоришћавања власти и то често од људи, који ни по чему немају квалификација за тражење те стеге од морално и умно јачих од себе, То у пракси овако изгледа: омладини из дана у дан пробијају уши апелима да треба да иде за овим и за оним — као носиоцем идеја па се наједном због тога нађе на нежељеном месту — да затим у све већој обезглављености, тражећи бар неку и мало сигурну карту, на коју ће да привеже парче егзистенције врлуда од једног к другом, од другог к трећем итд. савијајући се све више и стрепећи све очајније да не погреши у лутрији и да му неко још умешнији у савијању, не преотме кост, од које живи.

Овако — шта да ради младић, који је ма како одлично завршио своје школовање и који на колико стотина молби, за једва десетак празних места, треба да придода и своју, а зна да у таквој Гурњави одлучује само протекција оних којима треба да се додвори. У отимању за ту кости у настојању да своја, до јуче још бескомпромисна начела, храњена узвишеним омладинским идеаЛИЗМОМ и стремљењима, што успешније подеси на калуп надлеж-

Них — он из дана у дан само савија свој карактер и свој понос, тако да, кад треба да као свестан одрастао човек послужи и држави и друштву — он већ преставља савршену моралну ветре-

њачу, која се и сама спрема да друге тако окреће.

Ни у школи се омладина не осећа сасвим добро па ни код куће. Дух дириговања и несносне цензуре, место разумног буђења позитивних врлина и моралних склоности код омладине, отуђује омладину од школе. У наставном погледу школа често личи