Jugoslovenski Rotar

s nasleđenim patoloskim dispozicijama, nego kod dece zdravih dispozicija. A sad ukratko da pregledamo sudbinu ove nenormalne dece u prošlosti.

Ta sudbina nije nimalo zavidna. U najstarijim vremenima ljudi su ovu decu ubijali. Ubijanje nenormalne dece bila je dužnost roditelja i javnih funkcionera i prestavnika vlasti. Poznat je primer bacanja takve dece s planine Tajgeta kod Spartanaca, koji su i zakonom ovu stvar bili regulisali.

Docnije, u srednjem veku, u koliko su nenormalne osobe bile poétedene ove strasne kazne za svoj nedug, bile su izložene strahovitoj moralnoj i fizičkoj bedi. | hrišćanska crkva nije mnogo učinila za popravku njihove sudbine, ma da je njen osnivač Hristos dao ozdravljenjem slepih, gluvonemih i sakatih divan primer, s kakvom ljubavlju i strpljenjem freba prema njima da se ophodimo. Isto fako u pravnom pogledu oni su kroz sva ranija vremena bili obespravljeni. Po Justini-

Dom za gluvoneme u Jagodini

janovom zakonu nenormaini ljudi nisu mogli biti punopravni građani. | kod necivilizovanih { polucivilizovanih naroda u današnjem vremenu ubijanje nenormalne dece je obična pojava.

Zapitajmo se sada, kalav je pak polozaj nenormalnog deteta u današnjem dobu i u današnjem drušfvu?

Istina, da je ljudsko društvo u svome shvalanju i osećanju prema nenormalnim osobama znatno napredovalo. Vise se ove osobe ne ubijaju, prema njima se ne oseéa ona odvratnost. Ali s obzirom na napredak, koji je učinjen na svima drugim oblastima kulturnog i socijalnog živofa, na ovom polju — polju socijalnog staranja i zbrinjavanja nenormalne dece i ljudi, malo je urađeno. Ni danas se kod prosvećenih ljudi, a u narodnoj masi još manje, ne oseća i ne shvata pofreba rada. u ovom pravcu. Još uvek preovlađuje zabluda, da su slepi, gluvonemi,

13