Jugoslovenski Rotar

жао личност — достојна старијих — нарочито када са пуно поверрења запита: Овде је једна загонетка, реците ми њено значење. „Зато си још сувише глуп и мали" то су речи са којима се такође извлачи из неугодне ситуације, као да се природна радознаJIOCT да отстранити.

Из досадањег мог разлагања излази да деца морају стално оживети у таквој околини у којој никакви покушаји за заташкавањем о полним стварима не смеју изазвати драж за нечим скривеним и тајним. То би била основа и принцип. Увек само са те базе "треба полазити. Како да створимо ту базу:

У идеалним случајевима ствара се та база сама од себе тиме што дете без икаквог нарочитог поучавања расте и живи, нарочито у нашој аграрној земљи, где има прилике да види полне радње у царству домаћих животиња. Одмах ћу поменути шта при томе не треба чинити. Кад мала деца, још око три године, гледају парење животиња, нарочито пред старијим, ови не треба да се плаше и стидљиво збуне; не тоеба децу без разлога одстрањивати, кажњавати или на безазлена питања: шта се догађа, сакривати истину.

Како да се у таквим случајевима снађемог Кад са детенцетом заједно гледамо на пр. стадо крава, треба да се с њиме заједно радујемо дивној игри животиња, и малом створу треба да растумачимо да је то скакање животиња игра, као што се деца и међу собом боксују, рву и вијају и да те животиње никакво зло не чине једна другој, већ се међу собом воле.

Даље, треба дете упозорити како се животиње једне с другима милују и љубе са својим великим њушкама и језицима. Како би то другачије и могли спровести; и комика те ситуације морала би изазвати задовољан смех. Затим би сасвим једноставно и ја«сно требало рећи — како то мора бити, јер иначе крава не би добила теле „а ми не би добили млеко; даље би се нашло већ само од себе: колико дете пита, толико може и да схвати. Зато се полна обавештавања не могу извршити у једном или поновљеном акту, у једној или поновљеној поуци или предавању, већ се она морају чинити стално, према томе колико се дете развија и према томе колико може да разуме; а мерила за то су свагда: питања. Ако се васпитачи устежу да дају оваква и тачна обавештевања, онда смо стигли опет до оне тачке полног обавештавања где треба одрасле обавештавати. А зашто да се опиремо овој страсној радозналости, која је корен науке и дадиља васпитања.

Никад се не сме рећи: „Тако што не питају мала деца", „За то си ти још мали". Само питање доказује да је природан разв“так зрео за то. Не сме гласити одговор: „Зато си ти још глуп", него, напротив, изненађено треба питати: „Зар то још не знаш"; —- не потискивати, већ напред водити. Понеке поуке су потврде поверења, које дете дижу и за нас га вежу.

На неодговорена питања незадовољавају се деца и насрћу на одговор. Интересантна је кратковидост код одраслих кад својим ауторитетом, на пр. једним гестом руке или одашиљањем де"тета у шетњу, мисле да су проблем скинули са дневног реда за

14