Jugoslovenski Rotar

је њенога брата Краља Стевана Дечанскога силно озлоједило, те је међу њима дошло до сукоба. У Византији тада беше устао унук против свога деда малолетни Андроник [. против Андроника ИП. Т ако заузети оваквом својом унутарњом невољом, Византинци брже боље похиташе да се ставе на страну и Михаила Шишмана и Стевана Дечанског, т. ј. Андроник И. понуди савез Стевану, а Андроник 11. Шишману.

Михаило Шишман, понесен својим врелим темпераментом, не сачека ни Византинце ни Татаре да једновремено удари на Србе, већ код Ћустендила, ондашњег Велбушда, само са својим снагама дође у сукоб са Србима. Ту би тако потучен од младог српског престолонаследника Душана, да и сам изгуби главу на бојишту.

Царица Ана са сином би повраћена у Трново, али не задуго, јер Бугари изабраше за цара Јована Александра, који по женској линији беше из династије Асеновића, а који своју сестру Јелену удаде за престолонаследника Душана и тиме поново окрете бугарску политику ка солидарности Словена на Балкану.

. _ _М од тада па непрестано све до пропасти и једних других под Турке, остадосмо у пријатељству. У доба робовања овде онде долазило је до поновне братске сарадње, а на почетку 19 века и до ефективне помоћи која је указивана час са једне час са друге стране.

| Међутим у другој половини 19 века, кад више не беше у животу Византијске Империје, нашла се једна нова царевина Хабсбуршка, која ће палити ватру између две братске српске и бугарске куће. Треба се само сетити несретне аустрофилске политике Милана Обреновића, па нам одмах може бити јасно, зашто је дошло до сукоба на Сливници. | „ KacHMie mak Kama je KapabopbeBcka CpOMja ocBeTHMa KOCOBO и преко Санџака и Црне Горе избила на море у ослободилачким балканским ратовима, а у савезу са Бугарском — беше тиме за вечита времена ударен зид против идеје »Дранг нах Остен«, зато де требало по сваку цену разбити савез Балканских земаља Бугарске и Србије, Грчке и Црне Горе. И он се заиста и разби на Брегалници, која потече мутна и крвава опет од рођене браће а за рачун других.

___ Кулминација ломљења костију достигнута је на »завијутку Црне Реке« и на »гребенима Кајмакчалана«.

Засићени безобзирним интригама, Бугари и Срби увидеше да им нема среће у узајамном убијању, већ само у вечном пријатељству. Победник Александар пружи руку својој браћи и оде им у походе да са њима углави вечно пријатељство које ће се објавити после његове трагичне смрти, а која ће куршуме утиснути баш у бугарску руку, да би тиме целом свету доказала, како ми са Бугарима нисмо браћа.

Међутим, све што је досада у нашој узајамној историји било, има само једну аргументацију: интриге су убијале телеса наших И бугарских људи, али не могаху убити у нама душу која је словенска и једино словенска.

872