Jugoslovenski Rotar

~

од 60.000 људи, с тим да буду савезници и да им он помогне да се ослободе од Византијског јарма. Фридрих Барбароса не пристаде на ово, пошто би тиме скренуо са главног свога циља, ослобођења Христовог гроба, од Турака Селџука.

Ова сарадња Срба и Бугара нарочито се продужила за владавине српскога Стевана Првовенчаног и бугарскога Калојана који је после успешног ратовања против Византије, повео борбу против Мађара те је од Византије ослободио Ниш и данашњу источну Србију, а од Мађара Београд са Мачвом до Дрине.

Да би одстранили пропаганду византијску што је спровођена путем православља, и Калојан и Стеван одлучише да се обрате папи Иноћентију ЈЕ. који би им помогао у томе. И-заиста наш Стеван и Калојан добише краљевску круну и краљевски скиптар, као папско признање.

Ово је разтужило монаха Саву Немањића, те је он отишао из државе у свете земље, али се после отуд повратио и по православном обичају у манастиру Жичи миропомазао и венчао Стевана за српскога Краља.

За владе Немањиног унука Краља Радослава били су нешто охладнели односи између Бугара и Срба, јер овај беше ожењен ћерком епирскога Деспота Теодора Анђела, која је на српскоме двору опет завела византијски утицај. Али његова владавина не беше дугачка, јер народ није одобравао овакву политику, те је Радослав морао отићи из земље, а наследио га је брат Владислав, кога оженише ћерком бугарскога цара Асена П., чиме се између ова два словенска племена повратило старо пријатељство. Свети Сава беше одушевљен овом слогом, те је за рачун Бугара ишао партијарсима у Свету Земљу, и тражио самосталност за Бугарску цркву какву недавно беше задобио за српску. И он је у томе успео. Са радошћу се вратио натраг у тадашњу бугарску престоницу Трново, да ово саопшти тасту свога синовца Асену П. Примљен је са великим почастима од стране Бугара, те је са бугарским црквеним поглаварима одржао заједничку литургију на Богојављење 1236 год. Заморен од пута, прозебао и стар, он не могаше поћи у свој завичај, те умре у Бугарској земљи коју је волео као и своју српску. Довољно би било да се и Срби и Бугари само овога сете па да знају да су једног рода. Највећи српски просветитељ у исто време је и највећи бугарски доброчинитељ, чију је племениту душу бугарска земља примила у своја недра.

Касније за владе цара Ђорђа Тертера и српских краљева Драгутина и Милутина, чувано је братство Срба и Бугара. Оно се утврдило поновним родбинским везама, тиме што се сестра Стевана Дечанског, принцеза Ана, удала за бугарскога цара Михаила Шишмана, који је, истина, био татарскога порекла, али који је обећавао да баш као такав учини надошла варварска племена конструктивним и способним за даљу борбу против Византије.

На жалост, ове претпоставке се нису оствариле. По својој татарској крви, он се и сувише приближио Татарима, и напустио је традиционално пријатељство са Србима. Чак је своју жену Ану, у Бугарској познату под именом Неда, отерао са свога двора, што

371