Jugoslovenski Rotar

томе успео. Кад се словенска племена не хтедоше њему милом покорити, нагонио их је на то силом, а после их сматрао равноправним грађанима у својој држави. Такав случај беше са нашим зет·„ ским кнезом Владимиром, са којим се прво борио, па га и покорио, заробио и одвео у своју престоницу Преспу, да га након свега тога ожени својом ћерком Косаром и да му врати земљу на управу, то јест, да га инкорпорира у своје новоосновано и велико Маћедонско-Словенско царство, у коме сада беху поред Бугара још и Срби и Хрвати.

Византија се сада нашла у истом положају према Словенима у каквом је била пре пада Бугарске државе. Зато цар Василије II. употребљава сву силу да сруши цара Самуила, са којим је водио рат пуних 28 година, са неравном ратном срећом за једног и за другог, док се најзад није догодило да на планини Беласици тако потуче војску цара Самуила, да је сваком стотом војнику оставио по једно око у глави, да би овај своје остале ослепљене другове одвео цару Самуилу. За овај свој крвави гест, тада културне Византије, добио је Василије назив Бугароубица, но несретни цар Самуило пресвисну од јада пред оваком трагедијом своје војске. Само 6 година после тога, за време његових наследника Гаврила Радомира и Јована Владислава, пропаде ово Маћедонско Словенско царство које је имало свих услова да држи на окупу све Словене на Балкану кроз све будуће векове. Сурова судбина је другачије хтела, те ће се Балкан и даље крвавити највише крвљу Словена само са том разликом што од сад неће бити у водећој улози Бугари, већ Срби, ма да су и једни и други увиђали да без једне јединствене заједнице нема ни среће ни слободе једнима и другима. У прво време су зато и заједнички радили. Као најбољи доказ за ову заједничку сарадњу служи нам устанак што га подигоше и Бугари и Срби истовремено, и то Петар Делијан из Ниша, драчки војвода Тихомир, и зетски жупан Војислав. На жалост, устанак је био угушен, а на византијском престолу појављују се као владари Михаило М. и Константин ]Х. Монах, који ће улагати све напоре да за вечита времена задрже балканске Словене у покорности. У овим својим плановима они ће успети све до појаве две моћне словенске династије: Немањића у Србији и Асеновића у Бугарској. Под овим династијама обадве земље ће се успешно развијати, са честим међусобним савезима, а ретко у међусобним сукобима. За вешто више од 20 година, три брата Бугарина, Петар, Асен и Калојан, кроз крв и огањ доћи ће опет до свога царства са престоницом у Преслави. Њихову земљу ће опет са севера запљускивати Дунав, са истока Црно Море, а са југа Егејско, тако да ће се Бугари поново наћи пред Цариградом, и док они буду радили на ослобођењу своје земље, дотле ће Немања у Поморављу и Повардарју тешком муком поново оснивати српски Пијемонт, негдашњу Рашку државу. Српске и бугарске акције ишле су парелелно у ова доба, што доказују и преговори у Нишу који су вођени са крсташима из трећег крсташког рата, на име, између српскога Немање и бугарскога Петра с једне стране, и Фридриха Барбаросе с друге стране. Ту у Нишу они му понудише једну комбиновану војску српско-бугарску

370