Jugoslovenski Rotar

~

osvetiće se u zapisniku ili u Jugoslavenskom Rotaru. Zamislite,

ovaki članak u Jugoslavenskom Rotaru: »... zatim je predavao brat ing. Balog. Ne moze se ustanoviti o čemu, jer se zbog hrkanja slušalaca nije moglo čuti«... ili da čoveka uopšte ne spomene, to bi strašno bilo... ja tako volim videti svoje ime otštampano. Pa zar samo ja?... Dakle, kako rekoh, u posedu tačnih uputstava idem kući da napišem predavanje. Danas je sreda... imam još vremena... Sde je još sledeći utorak... dotle može nešto da mi padne na pamet... ali vreme prolazi... četvrtak, petak, subotom već mislim... do utorka može biti i

koji zemljotres, ne veliki, ovako srednji zemljotres, ili poplava, mala poplayvica, da se može sastanak odložiti na neizvesno vreme, _.. qui tempus habet, habet vitam. Sve je badava, već Je tu ponedeljak, još uvijek ništa, ne pada mi ništa na um... Najjednostavnije bi bilo nešto iz struke, ali šta može čovek da piše o putovima... veé sam sto puta predavao da su potovi loši, trebalo bi da budu dobri i da zato treba mnogo novaca, kraj!... Ne mogu stalno, stalno svirati varijacije na jednoj temi kao Schubert... Trebalo bi nešto veselo izmisliti... ali ponedjeljak je, mamuran dan... nisam raspoložen... I ako mi nešto padne na pamet, to su same žalosne stvari, na primer, stalno moram da mislim na strahovite noći Svetog Bartula, baš danas... golicam sebe, viceve pričam sebi... govorim sebi na dušu... gledaj, molim te (jer sam per tu sa sobom, u jednom lakomislenom trenutku smo pili per tu u ogledalu, ali već sam se pokajao) kažem sebi, žuri se, molim te. Najzad, gde je najveća nužda, tamo је

najbliža pomoć... na kraju krajeva, utorak poslepodne u šest sati... kada sam već izgrizao deset svojih noktiju i pet olovaka... gotovo je nešto, na što braća kažu: »Kako si to samo iz

rukava iztresao ... sa kakvom lakoćom si to napisao?!« Pri tome ne sme se ispustiti iz vida da su zahtevi prema humoristi veći. Moram da vodim tačnu evidenciju o vicevima, da li sam to već jednom ispričao... Odmah je tu stroša konstatacija: »E, Djula popušta, već nije onaj koji je bio.« Verujte mi, nema žalosnije sudbine nego biti na glasu humoriste. Molim vas, žalite me, zbilja sam za žaljenje... Sad ću odmah zaplakati, tako sam dirnut!«

Kao dobro isproban recept mogu da preporučujem svakome: uzeti jednu gotovu, od drugoga napisanu temu i obraditi je u individualnom stilu. Jer, kako je rekao Voltaire (možda nije Voltaire rekao, neso Madame Sevignć, ili neko treći): Le style, cest IP homme! Svako drugačije piše o jednoj istoj temi, svako ostavlja svoj otisak umnih prstiju na temi. To je i sreća, Jer to omogućava uvaženom bratu Guverneru da odjednom sluša više predavača Rotari-Kluba Sombor. Slobodan sam da zadam sebi jednu temu i da to obradim u stilu brata Ivana Kristoforovića, Milorada Pavlovića, Julija Mullera, Karla Zwirschitza i Samka Vujića.

Tema je sledeća: »Na hodniku velikog hotela stoje ujutru cipele gostiju pred vratima soba.« — Evo tema, dolaze varijacije! _ Brat Ivan Kristoforovié bi to ovako napisao: »Zlatni zraci jutarnjeg sunca obasjase gole zidove hodnika hotela... hodnika,

387