Jugoslovenski Rotar

budžetu predviđeno je bilo 275 miliona RM na ime reparacija, što odgovara sumi od 3 milijarde 700 miliona dinara. — Kako su potrebe u materijalu bile uglavnom zadovoljene (da li je prečim potrebama dato prvenstvo i da li mnoge važne stvari nisu propuštene, to je opet drugo pitanje). Ministar finansija dr. Bogdan Marković pokušao je krajem 1927 da za Jugoslaviju dobije reparacije u novcu. On je u tom uspeo tako da smo u četvrtoj Dawesovoj godini primili 14.8 RM, u petoj godini 18.8 RM, a dvema budžetskim godinama 1930/31 i 1931/32 dobili smo u gotovu nešto više od 400 miliona dinara.

Ako sad izvedemo račun onoga što je Jugoslavija primila na ime reparacija i onoga što je sama priznala saveznicima na ime ratnih dugova, onda ćemo imati sledeći bilans:

Jugoslavija duguje na ime ratnog duga: SAD 95,177.635 dolara; Engleskoj 35,906.048 funti sterlinga; Francuskoj 1.024,812.476 franaka. Ove sume pretvorene u RM iznose 1.238,180.046 RM. Po kursu od 14 dinara za 1 marku 17.344,520.644 dinara.

Po računu reparacija pripalo je Jugoslaviji 3.909,900.000 RM koja suma kad se obračuna po istom kursu iznosi 54.738,600.000 dinara.

Ove cifre su samo teorijske, jer je uskoro posle (1931) nastupio Hooverov moratorium u pogledu reparacija, a po tom je promena političkog režima u Nemačkoj (1934) imala za posledicu da su ne samo pitanje reparacija, već i služba među-savezničkih dugova bačeni definitivno u arhivu.

Neka nam je dopušteno na kraju ovih izlaganja da iznesemo jednu napomenu koja nam se čini umesna baš na ovom mestu. Makoliko da je rat jedan od ostataka običaja i postupaka primitivnog čoveka, koji je svoje sporove rešavao brahijalnom snagom i oružjem, ratova će nažalost biti i ubuduće, jer jedan narod obuzet ratnom psihozom — koja se u današnje doba može i još kako veštački stvoriti modernim sredstvima propagande — smatra da jedino oružje može u izvesnim situacijama doneti rešenje. Isto tako stoji i sa pitanjem ratne otštete. Kolikogod je opravdano da se naknadi pričinjena šteta za oštećenu imovinu za vreme rata, toliko se isto pokazuje posle dosadašnjih iskustava. da pitanje ratne otštete može biti posmatrano i sa drugoga gledišta. Plaćanje ratne otštete ne može obogatiti onaj narod, koji je prima, kao što na kraju krajeva, osim teškoća u početku, ne može ni osiromašiti onaj narod koji je dužan da je plati. Niti je Francuska posle 1870 godine postala siromašnija što je platila ratnu kontribuciju od 5 milijardi zlatnih franaka, niti je Nemačka propala plaćajući reparacije posle svetskog rata. I[ jedna i druga zemlja posle poraza pregle su udvostručenim silama da više rade, da još više štede i da se ekonomski podignu, i mi vidimo da je Nemačka baš posle izgubljenong rata 1918 godine razvila svoju industriju i poljoprivredu do optimalnog prinosa, dok je Francuska uspavana na svojim lovorikama ušla nedovoljno spremna u rat, tako da nije bila u stanju da izdrži ni prvi šok. Zar iz toga ne treba izvesti krajnji zaključak da rat osim gubitaka kojima se izlažu narodi nestajanjem najbolje radne snage, znači i u ekonomskom pogledu strahovit udar. od koga pati i pobedilac i pobeđeni. I zato ideal koji do sada još nije postignut za

278