JUS standardizacija

konkretan problem u oblasti komuniciranja, ali se nije pokušalo da se standardizaciji pristupi na celovit način. Ovakav pristup bio je parcijalan, ali u prvo vreme zadovoljavajući imajući u vidu skromne zahteve i isto tako skromne komunikacione mogućnosti nekadašnje opreme za obradu i/ili prenos podataka.

Nagli razvoj opreme za obradu i prenos podataka, proširenje spektra njenih mogućnosti kao i načina primene postavljali su nove zahteve za povezivanje sistema u širem smislu. Povezivanje u širem smislu ne podrazumeva samo razmenu podataka između sistema, odnosno komuniciranje, već i sposobnost koordiniranog rada više sistema radi postizanja nekog zajedničkog zadatka, odnosno kooperaciju u radu.

Kooperacija, posebno između distribuiranih sistema, je danas neophodna sa više aspekata kao na primer:

a) komuniciranja procesa, koja podrazumeva ne samo razmenu informacija već i sinhronizaciju rada pojedinih aplikacionih procesa*,

b) predstavljanja podataka, koji podrazumeva sve aspekte kreiranja i održavanja, sintakse i semantike podataka, c) memorisanja i uskladištenja podataka, odnosno korišćenja različitih medijuma za memorisanje, softverskih sistema za pristup i upravljanje datotekama, formiranje baze podataka,

d) upravljanje procesima i resursima, koji podrazumeva načine inicijalizacije i kontrole toka procesa i obezbeđenje potrebnih resursa tim procesima,

e) aspekte obezbeđenja integriteta i sigurnosti itd. Tako je stariji koncept komuniciranja i razmene podataka zamenjen novim konceptom koji je poznat pod nazivom povezivanje otvorenih sistema.* *

Standardizacija u oblasti povezivanja otvorenih sistema

predstavlja izuzetno složen zadatak. Parcijalni pristup standardizaciji pokazao se neadekvatan, budući da nije obezbeđivao konzistentnost postojećih i usklađen razvoj novih standarda. Efikasna standardizacija zahtevala je novi pristup, odnosno postojanje jedinstvenog koncepta standardizacije.

Unatrag dve ili tri godine standardizacija u oblasti povezivanja sistema, gotovo da je zamrla. Celokupna aktivnost ISO, ECMA, CCITT koncentrisala se na problem pronalaženja koncepcije, koja će obezbediti celovit pristup standardizaciji u ovoj oblasti. Nastojanja u ovom smeru daju odgovarajuće rezultate. Analizom radne dokumentacije pomenutih organizacija, može se uočiti suština novog koncepta standardizacije. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se izloži ta suština.

Aplikacioni proces u ovom radu znači proces obrade podataka za određenu primenu.

* Otvoren sistem u ovom radu podrazumeva sistem sposoban za povezivanje sa drugim sistemima.

Standardizacija, 1982./br. 3—4

2. NOVI KONCEPT STANDARDIZACIJE

Zbog složenosti zahteva novi koncept standardizacije zasniva se na upotrebi apstraktnih modela, odnosno eksterno ponašanje stvarnog sistema, koje je zanimljivo sa aspekta povezivanja sa drugim sistemima, zamenjeno je funkcionalno ekvivalentnim apstraktnim sistemom. Ovakav apstraktni sistem naziva se referentni model. Referentni model sistema formira se na sledeći način. Najpre se odaberu osnovni elementi apstraktnog sistema koji na odgovarajući način odražavaju njegovu organizaciju i funkcionisanje. Zatim se daje precizna definicija načina povezivanja ovih elemenata i njihovih odnosa, odnosno opis funkcionisanja sistema. U definisanju apstraktnog modela otvorenog sistema pošlo se od sledećih pretpostavki: a) da bi se minimizirao uticaj evolucije sistema za obradu ı prenos podataka na postojeće standarde referentni model obuhvata samo one aspekte eksternog ponašanja sistema koji su bitni za povezivanje i samo su oni predmet standardizacije. Ti aspekti ponašanja opisuju se protokolima. Drugim rečima interno funkcionisanje sistema može se menjati, u skladu sa novim tehničkim i tehnološkim dostignućima, ali to ne mora uticati na izmenu eksternog ponašanja, odnosno načina na koji ovaj sistem "vide" drugi sistemi. b) iako je standardizacija ograničena na aspekt povezivanja, jasno je da standardi moraju podržavati raznovrsne načine povezivanja heterogenih konfiguracija i raznorodne zahteve. Osim toga i sami načini povezivanja menjaće se sa tehničkom i tehnološkom evolucijom. Da bi se minimizirao ovaj uticaj referentni model treba da bude formiran tako da se moguće Interakcije između sistema grupišu u podskupove od kojih svaki odgovara konzistentnom skupu funkcija, odnosno funkcionalnom nivou ili sloju. Organizacija protokola po nivoima omogućava da se protokoli jednog nivoa promene, bez potrebe za izmenama u drugim nivoima. c) budući da je problem standardizacije odviše složen potrebno je da referentni model omogućava struktuiran pristup standardizaciji, odnosno konceptualno jedinstvenu dekompoziciju na više jasno definisanih manjih područja. Postojeći standardi morali bi se efikasno uklopiti u referentni model. Osnovni elementi apstaktnog modela za povezivanje otvorenih sistema prikazani su na slici 1 i sastoje se od: — aplikacionih procesa u otvorenim sistemima koje treba povezati — veza koje treba dodeliti aplikacionim procesima da bi se omogućila razmena informacija — sistema — fizičkog medijuma pomoću kojeg se odvija povezivanje .