Књижевне новине, 08. 04. 1960., стр. 7

Branko MILJKOVIĆ

RADNI CVET

To nije cvet ispod nule,

niti cvet vare,

niti cvet koji je spokojno sličan

svome ispražnjenom

To nije zemlja na stolu: cvet za žvakanje, mičuninsko obeščašćivanje vrtova,

ali to nije ni cvet koji odbija

oslepljen u plod da se preivorni.,

To nije napušten cvet,

ali to nije ni cvet koji se može presaditi, to je prazan cvet

za sve koji nemaju hnabmosti.,

To je cvet u ispruženoj ruci,

to je cvet koji se približava,

to je cvet koji priznaje pravo

oku i uhu da prisvoje istinu,

To je cvet uha,

bučni cvet,

cvet što raste na nakovnju

i na racdmikovom dlanu.

To je cvet govoma, cvet reči manje očiglednih, manje nepnavedmnih.

To je iskren cvet, cvet koji pomera istok ne odvajajući ga od sunca.

SLAVUJ U RADNIČKOM NASELJU

Slavuj peva;

zaključana vnaba i zidovi se ne važe: kao što je vazduh isceljen lipom, tako te nežno pesmom opkoljava.

Zvezde izmirene sa lokvom; pesma za svaki dan je najlepša pesma.

Gledaj: zasićeni romantikom slavuji napustiše stihove

i sleteše na radničko naselje zvonki i konisni.

ORFIČKA PESMA

Telo prostire svoju uzaludnost.

Velika noć i

ispunjava vreme do pesme

kojoj slušaoci potrebni nisu

Smrt je i

podivljale nižta, prohodala praznina.

Pun noći kako da uspavam tu reč budnog mraka koju ne može unazumiti nikakva pesma

koju ne može ni zemlja upiti

ni vabra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom mutnom kamenu ja sam „o.zamenio svoje srce za tešku vamdcu? Zar novim ' telom: osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi zameniti put putovanjem, biće vatrom, miris umesto senke izdan iznutra! Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze protiv vetra, smrti, zime. Ljubio sam sramno, nežno, časno, to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? Zavera pnotiv srca to jel Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,

koju ne možeš ni izdati,

KRITIKA POEŽI

E

(Svojina M. 1. B.-a)

ZA STOLOM

Kada čudovište pređe svaku meru Prektvori se u pbicu i stane naspram Vas Cvrkuće iz vašeg zglavka

Obećavajući ljubav ko nasilje

U noći

Kada se mrak ne može iskupiti zvezdama Kada dve stene koje pevaju poču na put Kada vi zaspite ona će se pnobuditi To davna šuma

Niče iz sbola

Ko ogladni ješće vetar

Ko zapeva pevaće zlobno i· nemoćno Ko zaspi

Pašće glavom na dno šume

PESNIK

On poznaje sve puteve i vetrove, vetrove i njihove vrtove,

vrtove u kojima rastu reči

i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,

odnese ga Ed među reči,

da se udvara svojoj vlastitoj senci,

da peva u lažnom vrbu:

imice i kučinu svoje čanobne mesečine,

pseću ružu i svoju gadljivost,

da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka, da wnati moć. uime nežnosti.

BEDA POEZIJE

Reci mi nešto što je šuma

Reci mi nešto što je more

Ko zna šta je to što treba reći

Bos i gorak potueaš se od reči do reči Vatra gorčija od dima

Pod čelom ti gori

Ona će ti pribaviti mnoge počasti Ako ne sagorš pre vremena

XBiae Badeš hiao

Da učiniš stvamim tbuđe reči

Da pohvališ tuđe smce

Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi

Pesma nije pesma ako nije radosna

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce i Taj se predao na milost i nemilost rečima

MORE ZA RADNIKE

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči beznadežne i na smri osuđene,

ovo Je more poema koja se ne ustručava. Njene su metafore plovne, opasne,

wrnebesne i umiljate, sasvim fotegemnične. Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih bljutawim ali pred morem ti si nedostojan.

More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno rimuje se s čimegod stigne,

iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti. Njegove su dubine mudrije

od svih tvojih aforizama.

More voli ribare koji ga potlkradaju puni ljubavi i mornare koji koriste opasnosti što im pruža dok ne zalutaju i e. i

More ne voli one koji mu se wdwaraja

kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno. More, ako voli, voli raenike na odmoru

koji tri noći ne spavaju dok doždu do mora;

a kad dođu, kažu: »lepo naše more«,

požure da pocme i ela se vrate kućama.

OLGA JANČIĆ: PROLAZNICI

li II O O O LEN

ROĐENJE

Bio sam noć i bio sam ptica iza ponoći

Jesam li pevao Ne

KRITIKA METAFORE

Dve reči tek da se kažu dodirnu se

I ispare u nepoznato značenje

Koje s njima nikakve veze nema

Jer u glavi postoji jedna jedina reč pesma se piše samo zalo

Da ta reć ne bi morala da se kaže

i kada sam bio ptica izleteo sam iz svoga tela i nisam Tako reči jedna drugu uče

opevao samoga sebe ali sve se zareklo

protiv mesta napuštenog pa sam želeo da se vwnatim

nisam bio ni gluv ni nem

bio sam noć pred zdravlje

lekovita noć iza tela

koje još nije živelo od moje smirti

ioš se nismo poznavali :

i to nas je beskrajno privlačilo jedno drugome ono što mora da ostane pozadi prethodilo je

Jesam li pevao? e

ja nisam pevam

ireba biti čist pa ne znati ni jednu reč otvoriti usta znači pokazati zube . progovorih i bio sam izdam

zubi jednjak i trbuh 4

pokazaše mi put do moje i tuđe krvi

LJUBAV POEZIJE

Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavačđene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike IT sliku nacrbanu na očnom kapkv iznukbra Cvetove koji se prepiru sa vrememom Uime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Mreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne

Jer prava istina je stidljiva kao miris

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu »dosta« i da samjam bilje Fvste oči sluh drugačije raspoređene

U šumi nego li u telu

Tako reči jedna drvegu izmišljaju

"Tako reči jedna drugu na zlo navode

I pesma je niz oslepljenih reči

Ah je ljubav njihova sasvim očigledna

Ope žive na račun tvoje komotbnosti

Sve su lepše što si nemoćniji

A kad iscrpeš sve svoje mage kad umreš Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao I niko ne swmnja u reč koju nisi rekao

POEZIJU ĆE SVI PISATI

san je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da pnoveri sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudnost i ptice moje zapuštene bolesti cvet, između pepela.i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme mwnazacd

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

jsbina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se prepušbajući pesmu drugima

la prihvatam veliku misao bwdućih poetika: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: o ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva što su sužnji pevali o njoj

jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,

reč suviše budna za naše blago srce,

Ne znam koji to već put pokušavam ponovo da se vratim Prustu. Onoj čudesnoj aimosferi vrta u Tozonvilu ,tornju crkve sv. Hilarija na trgu u Kombreju i baršunastim odjecima njihovih zvona, koji su se zadržali u dalekom sećanju dečaka Marsela, zatim dugoj bolesti u tihoj polumračnoj sobi do koje onih kišnih popodneva pokatkad dopire glas gospodina Svana, — ali do moje odaje u jednoj staroj zgradi ulice Zmaja od Noćaja, dopire urlik lavova iz zoološkog vrta na Kalemegdanu, krici nekih čudnih ptica, smeh hijena i zavijanje šakala, Osećam kako miriše kiša, koja se sa tamnim oblakom nagnula u moju sobu, šumeći., Nadima se zavesa, i čitav taj nered krovova „na padini građa dole prema Dunavu 1 šikari i vrbaku na drugoj obali, čitav taj prostor počinje da odjekuje u meni kao jedan stari melamholičan vergl, koji je ostao iza mene izgubljen u vremenu, daleko negde kraj jedne cirkuske šatre, kraj jednog teretnog vagona Ostavljenog na zarđalom koloseku, kraj plehane ploče reke na suncu, verg} u dvorištima ispod prozora i verandi najamnih kućerina, odakle su naše mame bacale novčiće umotane u novine, da umukne vergl i da stari odrpanac sa drvenom nogom otšepesa kroz mračm tunel kapije i ostavi sve nas posiepodnevnom umoru, ispružene po steničavim krevetima, iza žaluzina i vrelih zidova pod julskim suncem, U meni se'sada budo druge vizije: raznolike sive i obojene

razglednice aradova u kojima sam 'bio — i nema Prusta! Nestala je šiljata olovka tornja sv, Hilarija, nema tetke Adele, ni Svana. Uznemi-

KNJIZEVNE NOVINE

reni lavovi urlaju u noćima, „dvoj ka" stenje strminom ulice Tađeuša Košćuškog, kiša dobuje po cmim oknima i ja viđim svoj lik na staklu izmešan sa mnogobrojnim kvadratima osvetljenih prozora boje piva. Dobri i ponovo nmodočitani Prust nikako da se suprotstavi sna zi trenutnih utisaka kojima obiluje Ovaj naš život! Sustanarska svađa zvoni u tankim papirmatim zidovima; negde, tu dole u maloj oazi kućeraka „opkoljenoj soliterima, neko uzalud „pokušava da staru „Olimpiju”, kupljenu za 800 maraka na minhenskom groblju 8utomobila, prođavac novina na uglu unjkavim glasom izvikuje naslove: Fidel Kastro,., nesreća u Agadiru, pronevera više miliona, pečurka nad Saharom. ..

Sudbina vrhunske literature kao da umnogome zavisi od našeg dobrog raspoloženja. Možda bi jedna

VINJB”TE U OVOM BROJU IZRADIO MIODRAG VARTUBEDIJAN

upali kroz

NA TRAGU DOSADE

iskrena amketa pokazala da je začuđujuće mali broj onih koji su čitav Prustov opus pročitali u celini,

a da u tu svrhu nisu pružili mak- ·

simum volje i napora, Romani Dikonsa, Tomasa Mana, Džojsa i Poknera takođe zahtevaju potpunu angažovanost, a potpuna angažovanost znači rad, rad se pretvara u zamor, zamor u dosadu. Pa ipak, Svan, Pikvik, Ton:o Kreger, Leo» Pa Blum, Lukas Bošam pretstavjaju nezaboravne likove koji se stranice kmjiga ponašaju kao šive ličnosti dostojne posebne pa-

žnje i poštovanja, Njihove uzbud- že

ljive sudbine dotiču se našega srca i mi ćemo se uvek rado ponovo vra titi Wjihovim sudbinama, jer mas one zanimaju. Tako je pojam dosade vezan za literaturu u viša oblika, Dosada kao sinonim vrlo značajne ali teške, naporne literature, i dosađa kao recidiv nategnute, iskonstruisane, beživotne literature, Ona je književni fenomen, Ona je varljvia busola i na žemo osloniti, Ona je verni pratilac književnosti i proethodnica sna, Lek protiv nesanice, Kolebljiva, lažljiva i ćudljiva navodi nas da ostavljamo

velika književna dela, dok nas nje.

no otsustvo često vezuje za knjigu prosečne književne vrednosti, ili za knjigu vrlo sumnjivih, pa čak nikakvih kvaliteta, Kako onda zameriti čitaocu koji uzima knjigu iz opštinske biblioteke i prepušten ćud ljivom kriterijumu dosade, odlučuje da li je knjiga dobra ili nije. Taj mali arbivski službenik Goljatkin podložan je njenoj stihiji, On je njen rob, Naš Goljatkin zabavlja se lošem knjigom, smeška se nađ njom, otvara usta, suspreže dah. Goljat~

nju se ne mo

kin je zadovoljan, On knjige deli na dosadne i zabavne, nikada na dobre i loše, Ali izvodeći zaključke iz svega ovoga što smo dosad rekli i stvarajući zaključke na osnovu ankete: Da li je savremena knji ževnost dosadna? — objavljene u prošlom i pretprošlom broju „Knjivnih novina”, doveđeni smo do jednog paradoksa: | ~ vrlo dobro književno delo može ujedno i da buđe dosadno, _ ~- i vrlo loša knjiga može da ne bude dosadna;

~ Sve to naravno pod uslovom da se reč „dosadna” stavlja čas sa, čas bez navodnika, Zato jedini kriterijum za literaturu može da bude dobra i loša knjiga, nikako. ne dosadna i zabavna,

Goljatkin je u zabludi, ali ne uvek. fe

Postoje literarni „gnjavatori” ko ji smatraju da moraju sve da Što misle u datom trenutku. Njihova dela ostaju bez glave i repa, i

i pre se mogu nazvati gomilama na-

trpanih reči, nego književnim delima, Potsećaju na gomile trulog jesenjeg lišća koga nehajni i neuredni baštovan nije spalio, ili na gomile prljavog snega koje stoje svuda po ulicama i pločnicima kojima bismo želeli da prođemo. Zato je često veličina jednog pisca zavisna od njegove moći đa se ođrekne mno go koječega što je u toku dana, ne

đelja ili meseca napisaq. Moči da ostavlja samo ono što je neophodno za lepotu i smisao književnog dela. Tu važi ona poznata Tolstojeva sentemcija: ne seđaj za sto, ako nemaš šta da kažeš! Takve lekcije potrebne su našim savre menim piscima. Uzmimo samo prošlogođišnji bilans objavljenih roma– na. Ima ih oko četrđeset, A tu nedavno objavljeno je u štampi da jedan naš renomirani književni žiri, koji svake godine nagrađuje naj bol i roman,.nije našao nijedan koji bi bio vredan pažnje da se nagradi. Zar ta činjenica ne pokazuje u dovoljnoj meri zablude naših pisaca, koji vrlo. često svom Kknjiževnom poslu prilaze neođgovorno. Sedaju za sto, a nemaju šta da kažu. Džojs je svog „Ulisa” pisao sedam godina, prosečno pola strane dnevno. Tu neđavno, neko mi reče, da je Andrić jednom prilikom izjavio, da je za pisca dovoljno da' napiše jednu stranicu dnevno, i eto, za go dinu dana imaće roman od 365 stra nica. Pa i to treba shvatiti samo formalno, jer ja ne razumem pisca koji će svake godine knjižarske izloge zasipati svojim romanima, A takvih je kod nas mnogo. Mnogo polutalenata koji svoje dosadne „gnjavatorske” romane pišu na dušak za tri pa čak i mesec dana. Tre ba li tražiti krivca? Ne! On se poput štitaste vaši množi u kuloarima naših kulturnih institucija, velikih gradskih kafana, vidan i uočljiv svuđa i na svakom mestu.

Kreće se taj polutalenat Sa Brkovima i Bez Brkova, nadđmeni skorojević i laktaroš, sa darom da me nja stolove književnog kluba i izmenjuje laskave reči i lepeće svo+jim krilcima na svakoj književnoj manifestaciji, kreće se tu i tamo ulicom, ulazi u „Knjižare i učtivo moli da se njegova knjiga stavi na vidno mesto u izlogu. Ko će izraču

nati štetu nastalu od tih „Štitastih vaši” naše literature, te „desetine hiljada ako ne i stotine hiljada stra nica bačene hartije, tone crne boje i olova, nebrojene hiljade radnih časova grafičkih radnika, :zgubljeno vreme ljupkih prođavačica knjiga u

knjižarama i najzad, vreme našeg

Goljatkina koji umire od dosade i proklinje domaću knjigu. Onim pra vim štitastim vašima „koje. su se» damdesetih godina prošlog stoleća gotovo uništile kulture narandži i limunova u Kaliforniji, suprotstavio se jedan vrlo mali broj bubamara (oko stotinu), koje je iz Australije preneo u Kaliforniju sentomolog Kebole, ali ko će se suprotstaviti ovim štetočinama naše kulture na svim oblastima njenoga razvoja: književnosti, likovnim „umetnostima, muzici i naročito filmu. Zar ni je porazna činjenica da su sredstva za jedan loš domaći film jednaka sredstvima kojima bi se mogla izgraditi jedna mala moderna bolnica. „Sanjam jednu tihu malu bol-

nicu” — pevao je Antun Branko Ši mić, a koliko njih danas to isto že-

li, Pa ipak, mnogi naši filmski „u-

metnici” i dalje nesmetano prave neinventivne, noedarovite, loše filmove. „Pisci” i dalje pišu.

Goljatkin je u zabludi: on ne po znaje domaću literaturu, ne gleda domaće filmove, ali ima pravo kada se buni. Goljatkin čita kriminalne romane i prati stripove. „Večernjih novosti”; zaokupljen je „sudbinom Julije Džons i nesrećnog Tarane, ! u pravu je! On kaže: U vašim knjigama mema mene mi ljudi iz mog susedstva i kancelarije u kojoj ra dim,

A tako se smejao i plakao nad sudbinom svoga dvojnika koga je našao kod Dostojevskog! |

Vladimir BUNJAC

7

ı a E a

TE 5