Књижевне новине, 15. 10. 1981., стр. 22

крашка прича

Плавобради и Драгана

Иван О. Павловић

Седим на.крову дрвеног вагона, управ-

фвам изнеметлим коњима и једем грожђе, последње грожжбе ове јесени. Између града који ме притајен у измаглици, нерадо чека и пута којим му се приолижавам тече бешумна равничарска река и деца не ка непомлана рибу лове. Реку треба прегазити | ЈЕ

Грожђе је нагњило, водњикаво. Једно зрно протугам два бацим преко главе. ФОеврнем се да видим, прати ли ме ко и ведим: птице неке вране сакупљају зрна која сам бацре п много их је. Уставим коње, а оне подигле главе и свакој у кљуну по зрно грожђа: гледају, шта ћу. Усправим се, дохватим котарицу с грожђем и целу је, одозго. истресем на пут. Гледају јеш колико да виде како и котарица пети у грање, а онде се подигну и одлете. Лете дуго низ реку, па наједном промене правац и негтану у шумовитим пропланцима гле има споменик једном песнику. Сад их камени песник гледа, а њима лепо у ње говом друшиву и мисле: нама, птицама, суђено је да се дружимо с песницима

Пут се провлачи кроз врбак, пугујем кроз грање. Севијам главу и чувајући оји видим стално два велика месинтана 34кивка. Дуго их гледам и напослетку препознајем: па ледном огреботина као. стеизво „д', на другом огреботина као слово „п.. Не видим веше огреботине него сканди. рам; де, л-л. НВаљути ме то, подигнем главу, гранчице гребу, очи би да ископају и ја жмурим: коњи су доле, гледају и виде, вагеда, куда иду. Отворим очи и видим сељака. Сељак је дебео, има кожух, а на глави мали шешир. Оре. На једну етрану пу тујем ја, па другу оре он. Угледа ме, подагне шешир, клања се, стоји и упорно тледа како пролазим — први пут видим мене и све то, шарени вагон. Нисам ни прошао кад он остави плуг и умеша се међу волове, Виче на њих и туче их, а они гледају пегле у вис и стрпљиво чекају да престане, па спет заједно да ору, и опет стомаци да им се њишу и да мислим опет, ја док пролазим, кад бих им нешто прилетео и хитро их распорио, излетеле би птице оне вране и треснуо би у тмасту ораницу камени песник, а сељак би побегао и после причао; знао сам ја то, знао.

Стуштам се према реци и чујем вику за собом. Не заустављам се. Испадне поред мене, доле, сав задихан, онај сељак и виче: господице, господине, туда се река не тази, упропастићете имовину. Не хајем нето терам коње право у реку — и то ми је нека река, и то ми је неки зналац. Сејак мисли, нисам чуо, па потрчи да ме преститне, а није му лако, и сад га видим испред запреге, преко коњских глава, али не чујем га више. Хода унатрашке и млатара рукама. Између коља и воде одскочи у страну, неспретно, и сад стоји у води, гле: да ојађено и опет га чујем: господине, госмодине ... ма ти си луд, види се по теби да си луд. Смејем се и терам коње у воду. (После, кад сам се враћао из града, поново сам га срео, са оним истим воловима. Није ме погнао, него се распитивао за птичицу на мом рамену, за Миле, и покушао да је помилује. Није хтео да ми каже своје име, мислећи да моје име није пме нео нешто друго, али ме је понео својој купи да се крај ватре осушим и, склонившиа жену ми децу, пажљиво мотртио на мене док сам ово записивао.)

Стоји вагон на сред реке, пред њим коњи оборили главе, пшју воду. Вукли па стали, повукла па се освртали да виде шта је и сад чекају. Еледам и ја одозго

22 КН.

„ва вода. Окрене

шта је, ати мутна вода не да ми да видим да пв је камен или песак, а боље би било да је камен него да је песак. Оши нем једног па другог коња. Стресу са и запну, а крећу се њихове сапи и њихова ребра и њеихове-главе и све у њима миче се и ломи, али вагон стоји и вода равнодуишно тече Бидим сељака како одлази својој твиви и децу ону, која лове рчоу, како једпо лругом показују вагон у води

и смеју се. Машу ми, па одлазе и губг се.

у сним врбацима, а ја, седећи на крову, певушим дечју песмицу коју завршава неко ихахај, и гледам реку како отиче у

брда и не осврћем се на град, који накос--

летку ту је, ни на гомиле слепих кућа и

људе неке који с обале хтели би да виде

шта је то у реци стало. %о Џевушим а сунце већ зашло је иза брда Видим ипак, и опет видим, уз воду ко-

реча ка мени прилика нека, савија се и

у Боди чешто бере. Заћутим и чујем: јебем ти овакву реку и воду овакву јебем ти и разаберем је, најзад, целу, девојку тамне косе. Стоји доле, у води, и гледа у вагон, па у мене на крову вагона. Видим на њеном рамену: плава птичица кас да спава, види она, на крају, и моју испружену руку. Дохвати је и поред коња полне се торе и све једнако псује реку. Питам је, зашто, а она каже, хтела сам да се удавим, овде да се удавим, само будала као што сам ја може да мисли да меже да се удави у реци у којој се не дави ни куче с каменом о врату. Спусти се, подаље од мене на кров. С ногу које су од колена за мало кратке и по мало криве, испружене заке ми изгледају, још се слиг и очи јој плавозелене неке нсодређене- боје лукаво шкиље ис под раввог чела које покрива бујна коса,

та у коси један оксидиран прамен: једипо

ако бисте ви хтели на пример да ми др: жите глађу под водом док се не удавим... хоћете ли, а2 . :

Хоћу ако ме наведеш на то. Иначе, нећу, То кажем, а не мислим, ни на, њу, ни на воду, само их гледам, обе; девојку над водом. А она гледа ме љутито и очи јој се 'шитре, усга грче, а крај уста, с леве стране. подухлава нешто тамно, тачкасто. Митадеж» Јесте, младеж, да ме следећи пут препознаш, проклета старкељо. Једва је

чујем — на њеном рамену мали аустралекч папагај помамно пвркуће — дабовда

иструлио са својим вагоном у овом олату. Мислим како се њих двоје, девојка и папагај, слажу.

М сумрак не видим бешумну реку него

мрачно поље у које се претворила. Уз сте тницу коју не знам, коју не видим, могло је бити ла тим пољем, између светијеки града и ватри на њивама, обневидео, мокар и луд, вијем створење које сад, с злажвним нотама под хаљином, ћути и топе у помрчину, а могло је бити да га тако не

докучим и ла нестане под врбама у рука-.

ма неког випењака или да, бежећи од мене, једном ш нађе онај скровити вир и да над водом, у ноћи, остану само прне лештирице и ја, оглувео да слушам свој глас. Зашто не потрчим овим пустопољем, заш= то ни коњи то неће, кад већ стоје у води, кад већ виде светла града.

„Еј“! Реским шапатом „еј“ и „еј н по лети нешто м падне ми у крило, пи друго такво леги п у главу ме удари, одскочи и скотрља се у реку. Крушка, Једи, немој да

гледаш него једи, каже, устаје и протеже.

се. боса, п поскакује, млатећи рукама, час на једној, час на обе ноге, све у виси више. Џашећеш, пашћеш у реку! бБути а једи. Жваћем тврди и опори плод. Жвађем па пљумнем. Не волим крушке, Гледам штичтиу њену како лепршајући успева да остане на њеном рамену, гледам косу њену и груди, велике и чврсте груди, како је у раскораку прате: док је она горе, оне су доле, док су спе горе, она је долез Чини ми се, више неће стати, а она стане. ПриБе и селиг, загледа ме, па се приљуби уза ме: овде дува, овде је хладно. Еј, орадоша, зар не можеш нешто да учиниш... што. си прљав, Сакрила ми се иза леђа, своје руке саставила преко мога троуха, своје груци утиснула међу моје кости. И опет дрхти. 5 252 Итичица поркуће. Шта би е њом, питам, да си се утолипа2 С ким, с Шнлетома С ти-

мирна ·

о 1 цом. То је Ппле... како шта бих, па он уме да лети. Одлетео би с вешћу да сам се утопила. Коме2 Шта ја знам коме, когл може он да обавести, ваљда неку папетајицу ... а, ПЏиле, кога 6и обавестиог Дрхти. Црхти јој и глас. Е

х -

Ж х

Унутра затим петролејску ламну и пе

- сматрам је. Дуга је сенка иза њене глава,

а широки ное ипак се не примећује — мала завијутак. Лепо. Ко си тиг Драгана. Драгана, чијаг Драгана свачија, просто драгана. Престо драгана, ја сам Плаво бради. Смеје се. То сам и очекивала. “ме је се и седа на кревет. Овде спаваш» Спа вам. Ти са иџркусан. Осврће се. Никад нисам било-у циркуском вагону. Фино, без ветра. Еј, шта ти је оног Сандук са луг кама. А. опо: Ватрогасни шлем. Стави га на главу, молим те. Тако. Мршти се и при

· дази ми, петља нешто са мојом кошуљом

Таако. 1 шта је овог Кавез. За шта2 За све што може да стане, последње. било је једно прасе. Обично прасег Обично, И: тде јег Појео сам га. Заклао си га и по јео2 Да. Био сам гладан. Нричај ти то дру теме. Заклао си прасе зато што си Шлаво бради, а онда си га појео јер ниси зна“ шта ћеш с њим. Кољеш ли и жене, Плаво бргдиг Још не. Од нечега се мора почети Плавобради.. еј, закољи ево мене. Мона ко сам хтела да се удавим. Хоћеш, смем. Не знам шта бве с тобом кад те закољем. Е " >

Као на се дури, повлачи се унаоколо куцка задове вагона, гледа кроз рупине ' нећ, негде куцка а негде их туче песни цом као да би некога да дозове, да је из бави. Најгад п ускликне: упомоћ, уграбки ме Плавобради, упомоћ. Ослушкује па ка же: не љути се, нико ме није чуо, можен да ме кољеш на миру. Спушта се опет и кревет, стлита Шиле поред себе, а ов

„мирно је, као да нема крила, Теби Пи

ле, каже му, нешто недостаје, због нечег см кус, а немам појма шта бн то мог бити, само си кус, кус и кус. Уздахне,. Шт

"овде да радимо Овај Плавобрали је стар:

прљав м, уасталом, где су му жена и де ца2 Где је мој Штефг Ко је тај Шеф Штеф сад чуче на обали, мисли на мен и секира се. Шееф је љубоморан. #Шт да радим Опет устане и обазре се ок

"себе. Узлштше па ми наједном прилети ]

скине шлем са главе, баци га на под, га још и ногом ушне: покажи ми лутке отвори сандук, брзо. Отвори га сама. Пру лази санлукм,-па се окреће, згађена: пи је шрљаво. Шта, зар су ово лутке» Крп: њаче којима се игра: мој Дупи привла“ није су нето ово, ово је смеће. Ко је та Дуци2 Дуце је моја мица, моје куче, 51 чић.

Дохзвали сандук бесно. Стење, а санду само клизне. Јебем ти сандук. Одоздо, дре гана, ухвати га за ручице. Јебем ти Сан дук и лутке од олова. Ипак га преврно н свој начин, силом, и изручи све што |] било. у њему. Држи, виче, и баца ми неке кву ципелу. Шта је ово, пита, држећи он с два прста, тадљиво. Жабац Грегор И Тајни рибљег живота. А овог Поручии Хризантема из Борбе са смрћу. Фуј, кака је то дроњази поручник с таквим _из6 ном. Мој отац, потпуковник, изгледа 60љ: И где су му еполетег Срање овај твој те ручник. Ово је, кладим се, Нинокио. Ш некио од исцепане свиле. Плавобради, т са му ножем распорио стомак. Нисам, 1: квог сам га добио. Лажеш. Шта је ово, : ово, пи овог Бубе2 Толико буба. Зар се 98 множе у овом сандукуг

Баца све на под. Дува кроз нос, Неш смера. Придигао сам се да чујем: 389: шта, ја ћу ове лутке да- доведем у Р9 нек те ђаво носи. Зашто сам иначе ОБА: Гледам је, а опа| спремно вади конац | штлу, не знам одакле, седа на под и скр тивши ноге петља нешто с Пинокијом Лампу овамо, наређује. Приносим лами и остављам је на изврнутом сандуку. Вр: ћам се на кревет и мислим, прекинуће чекам да прекине, да опет поскочи и не тави као раније. Видим да од тота нем

ништа, али још дуго мислим, прекинућ ипак. у Најзад само лежим. Лежећи __ види:

кроз прозорчин цео месец. Бљешти _ пре зорчић а на моју главу испело се пиле

" цвркутало па се без гласа некуд дело.