Књижевне новине, 15. 10. 1981., стр. 40
шша чишаше. | Е
%
Ерих Кош, књижевиик
2805 И читање има своју судбину, а не само људи и књиге! Па се и „тај некажњени порок читања“, како је, својевремено, бављење књигама назвао Валери Ларбо, такође мења са годинама, Ни ја се више не осврћем за сваком књигом и не гутам их више насумце. Штедећи снагу и време, читам сад избирљиво и — пословно. Књиге које су ми са извесних разлога нарочито запеле за око или ма је до њих стало због мојих тренутних интересова· ња, започетих радова и друштвених обавеза. Реч је дакле о особеном случају н нисам ни мало сигуран да би, исказан у новинској анкети, икоме могао бити од користи. ;
По дужности и обавези члана књижевног жирија прочитао сам овога лета двадесетак књига приповедака — целу годишњу приповедачку продукцију српскохрватског језичког подручја. Срео сам се, тако, са неким старим, добрим познаницима, нови јим делима паших познатих приповедача, а и са занимљивим на-
- порима млађих писаца, намерних да искажу своја виђења света или да себе искажу свету. И, без жеље да се упуштам у њихово вредновање, осмелио бих се да скренем пажњу на настојање Миленка Вучетића да у збирци тематски повезаних приповедака Како. се прекалио. челик фиксира лик јунака једног одсека нашега доба, што је синтетизујући и књижевно амбициознији посао од представљања једног тренутка или судбине једног човека. И, мада је реч о писцу који није могао бити савременик свога ју“ нака, има у тим приповеткама, зачудо, много аутентичне, интуитивно. докучене атмосфере нацих непосредно послератних дана, а будући да је књига уз то и врло читка, верујем да ће као
књижевно занимљив и поштен посао наићи на оно допадање које ·
су, својевремено, изазвале Кад су цветале тикве Драгослава Миханловића -Ј : | - Е
рени лако могли докучити, читао сам и неке биографије Данијела
писца Робинсона Крусоа, а мање
- хроника и сатира — покушавајући да сазнам зашто је, са којих сниса и каквих схватања, допао грд-
- них невоља, па, дословно, био везан за стуб срама и, са рукама и
ДАНИЈЕЛ ДЕФО НА СТУБУ Ј А СРАМА (СТАРА ГРАВИРА) стоји на главном тргу, изложег погледима својих суграБана. Како је то изгледало делимично пока-
Иначе, из професионалног 5 Г зује и ова стара гравира.
интересовања, чији би се ко-
= : . %
Константин Бабић, композитор
Тренутно читам и преводим „Историју футе"“ (5гопа деПа Фива) Алберта: Аисланконија. Читам и уживам вишеструко. Пре свега зато што имам осећање да радим један користан посао и за себе и за друге. Усавршавам језик, који је диван и који ми је као музичару веома потребан. Италија је колевка музике. Сазнајем многе ствари из „прве руке“ — из оригинала. Упознајем аутора у кога имам поверења; јер видим да му је цела материја о којој пише „искуствено“. веома добро позната. Стичем сам нова сазнања, једном речи проширујем своје хоризонте, растерујем мрак, истражујем, борим се за светлост и јасноћу. То је веома лепо осећање. и < . 4 4 –
ДЕ пи пе
Симеон Бабић, управник Библиотеке града Београда
Последњих дана највише времена посветио сам двема књи“ гама: ЈОТИ Миодрага Поповића, која се појавила у издању „Рада" пре месец дана, и Гетеовом ФАУСТУ, који је, у преводу Бра-
нимира Живојиновића, објављен у прошлогодишњем редовном
колу Српске кљижевне задруге. 5
1. На предугом и готово неизвесном путу до објављивања
сабраних дела Вука Карамића, појавила се, пратећи Вуков сабор, ·
књига Миодрата Поповића Јота. Књига изузетне научне и књижевне вредности, написана у духу најбоље традиције писане речи, једнако намењена и Баку и научнику, читању и студирању, Њу“ кова борба за народни језик и правопис није нам непозната. Нису нам остали непознати ни време, историјске околности, културне и језичке прилике, све препреке које је Вук морао да савлада у педеселогодишњој борби око „јоте". Знамо да су на том
путу „умирале" старе. трафије и да су од дванаест графија пре-_
живеле само две. Значај и значење ове књиге је у нечем другом,
најмање у томе што се
Дефоа — код нас познатијег као.
као аутора друштвених расправа,
главом међу кладама, морао да.
она појавила поводом Вуковог сабора, а
тематски снимао пределе и ли
ности наше земље. Управо т тодине путовао је по Македо нији и у Галичнику снимио жи вописну свадбу. На том пут пратили су га Љубиша Јоцић „ Међа Милосављевић. Ова фото графија, досад непозната, про нађена је у заоставштини пог "Станимировића. а
Фототека
| | Избор _ Миодрага С. Максимовића
Ова фотографија начињена је 1955. године у време када је инж: НЛушан Станимировић сис
-—=
ми смо се више навикли на Сабор него на књигу, лакше нам ј да обележавамо него да трагамо'и у нашем времену снагом ву ковске борбе настављамо његово дело. Поповић је овом књигол управо изабрао тај пут: да нам у познатом открије непознато да у временским и просторним релацијама означи и повеже ис торијско и појавно и свему томе да антажовано значење, Ј
2. 0 Гетеу и његовом делу написане су читаве библиотеке Сувишно је рећи да је Гете наднире ушао и у нашу преводи књижевност, као и то да су се на Фаусту, једном од највећи: дела светске књижевности, огледали преводиоци свих језика културе, култура са већом или мањом песничком и филозофско традицијом. Фауст није ни код нас остао непознат читаоцим: старијих генерација. О Фаусту и о превођењу Фауста написане с! читаве студије. Превод Бранимира Живојиновића очекује ситур но студиознији прилаз, суд и оцена критике. Но свакако поновне враћање Гетеу и Фаусту, делу које је његов творац целог животе стварао, обавезује онога који се упушта у Филозофска и поетске поља саткана духом овог великог песника и мислиоца. То је-ме рао да буде посао не само изврсног познаваоца језика већ 7 надахнутог песника, који превођењу прилази као поновном ства рању и у томе успева да помири песничко и филолошко. Брани
мир Живојиновић је, по мени, то постигао, |
а Следећи број
з
Књижевних новина“ _
излази 5. новембра
ин
+