Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 20

Изеш Сарајлаић. мм“ Слабим

1 Славим дан кад је главна вијест била: Пао Берлин, (Могу мислити с каквим су запрепашћењем ову вијест примили Ерза Паунд и . Луј Фердинанд Селин!) Некад су уопште и вијести биле дивне, рецимо ова: У Београдском драмском позоришту изведена „Стаклена менажерија".

А ево и једне којој смо се обрадовали сви: Стријељан Берија.

Међу те радосне вијести, у којима данас толико оскудијевамо, спада и вијест да је у Мадриду, у 83 години, умро генералисимус Франко. Штета што Лорка није могао да је чује, али добра је и овако! 2

Док супруга једног мог школског друга залива руже у свом дворцу славим пламен наше логорске ватре у Которцу. Да сам знао да ће се у будућности све цијенити по банкнотама и ја сам могао да

пјевам по другим нотама.

Сад бих имао вилу са: базена два, ; али то више не бих био ја. 5

Славим партије алта у пјесмама „Цвитковићеве" хорске секције. Пјесме су биле типичне за оно вријеме, али алтови су били изван сваке | конкуренције. Међу сопранима било је, можда бољих гласова, али сопрани ме тада једноставно нису занимали. Алтови у „Цвитковићу"“ били су уопште оно најважније што је киснуло под оним давним кишама, а поготово један алт који овог часа у кухињи прави слатко од вишања. 4 Своју прву збирку објавио сам у вријеме када већина мојих данашњих пријатеља у . . „“ "» литератури још није била прочитала ни „Музиканте из Бремена . Улрике Мајнхоф још је носила плетенице; Десанка је имала пуно времена.

Сарајево, пуно Принципових преживјелих савременика, још се гријало на ћумур и на ; дрва. Сама збирка иначе била је веома лоша, али прва.

Славим прве збирке — лоше, глупе, јадне. Посљедње су гадне.

Славим, док ме полако и моја старост стиже, ноге Силване Мангано из „Горке риже".

Кад су у земљи подједнако високо котирали и перо и мотика те ноге, у дугим црним чарапама, биле су наша једина еротика.

Херојима рада, првој генерацији бригадира, те ноге ни у сну нису дале мира.

о 5 . „» Славим онај, из 1960. године, сто у париском бистроу „Код пса који пуши. Ко сада сједи за њим и шта му је на душиг

Ако је пјесник, тај зацијело није од оних који вјерују у мисију поезије.

А ако нешто на папир и стави, то сигурно неће бити о љубави.

Славим дан кад сам први пут дошао код Миркиног опа.

Причали смо о Мајаковском;,да ли је тема Кузњецка била вриједна пажње таквог

ствараоца 2

Горког, стајале су безбројне, тек донесене

На столу мог домаћина, осим бисте Максима из апотеке, бочице.

ги

Пиштоља, за неки лични 14, април, није било а и зашто плашити дјечаке и дјевојчи:е2

Одскора — лијекови више нису ником потребни, риме више немају никаквог значаја, и сасвим је неважно куда тече Волга, куд Соча, куд Инд. Живот2 Борба2 Патње2 бопе мић тће змпа...

Можда сте и ви тада као Јуриј Казаков, кога сам синоћ поново ишчитавао, свирали у неком оркестру дувачком.

А можда се још нисте били ни родили... То доба славим, то кад су се књите писале мастилом а не пљувачком. Будући дисиденти цитирали су Маркса или су дјечјим хоровима пјевали пригодне пјесмице о родном крају и о празнику рада. Шта, када остану сами са својим успоменама, пјевају сада2

Немам ништа против дисидената, својевремено то је био и Тургењев, али у овим_ туробним временима нашим ове инфлације књига написаних пљувачком а не мастилом — ужасно се плашим! 9

Славим, већ описано у мојим „Таксистима",

вријеме кад је Мика Антић био на првој бачви вина. ·

Јуче, са заставом срца спуштеном на пола копља, била је сва Југославија од Љубљане до Скопља.

Лоши су ово дани за југословенску поезију, лоши. Оде нам и Мика Антић. У смрт, не у Лошињ! 10 Славим дворану сарајевског Радничког универзитета у улици ЈНА.

Кроз њу, од Кирсанова до Енценсбергера, прошла је сва пјесничка елита Европе, добро — скоро сва.

Ни сала Дома младих у Скендераји није лоша, али она није слушала ни Слуцког ни Пшиооша.

У дворани Радничког универзитета Добриша Шесарић, пред којим је била још читава,

једна деценија, можда и која година више, У Ма . 5 . " читао нам је своју „Воћку послије кише .

Славим како то и приличи старом родољубу, наш први долазак у Малу Дубу. Не знам гдје је љетовала једна трећина Југословена, да и не говорим о другој трећини, знам само да смо на мору, овом најлешшем, нашем, били у апсолутној већини. Понекад на плажу би залутао и понеки, из Дортмунда, ветеринар, али основна валута у земљи још је био динар. 12 Старци се нису разумијевали у поезију, али, наравно ништа мање од комсомолки и бивших кнегиња и њих је обрадовало кад су чули да је у Москви откривен споменик. аутору поеме Р а „Ана Сњегина . Иначе, опа је стално гушила астма, мајка се још некако и држала до поноћи. Ту је, међутим, била хитна помоћ; славим кола хитне помоћи. И данас ја се узбудим кад их видим пред нечијим вратима, л

Значи, сви старци још нису умрли; значи, још их — које можемо спасити — има!

КА

+ мртвог љуспастог материјала, ту и тамо стврднути у сјај| ћеном, тубавац је непомичан, затим почиње да

се журно приближава преко — не, не! немогу-

ће! он је увек почињао, увек се приближавао, то ЈЕ због сјаја, сјај је створио илузију: сунце у зениту и та губавац што долази. Пустињак маше идући напред као шепава птица, губавац, тетурајући се излази из усамљености, тетура се према нама зачуђен, усхићен, у неверици,

овде преко спрженог и опустошеног тла, трзајући се, кривећи се његов бели огртач — ако је то огртач МЕ 0 но се миче и спутава га илуструјући неправилност његовог кретања, бол у трбуху узрокује промена ослонца, чудан, несигуран ход, као да му не докучује смисао, или као да га је знао, изгубио, та бљештаво бела светлуцава прилика прелази растопљену црвену равницу, обрисе јој замућује окрутни сјај.

С друге стране, м јим кретањем, тако је од п

у „почетку, у тренутку полу-стварном полу-запам-

и прецизно напредујемо, владамо сво“ очетка. Активни принцип, могли бисмо рећи, У шали. Олисујемо велики круг по површини пустиње, почетна позиција тубавца је тачка према којој се управљамо (овако, као што је свима познато, намећемо даље проучавање реалности тог првог бескорисног момента — добри Боже! морамо ли увек налетати на такве загонетке2). Пошто се губавац стално приближава, мо-

ра да се стално приближава, ми смо га овом срачунатом

ј и неспретни кружном путањом приморали да свој смућени од | У смо нашу брзину тако

ход савија спиралу и подесили па пратио МЕ долазак, само да он, будала, не посрне и не падне (а није и неће) на нашој полазној тачки.

Чини се да га наше кретање збуњује — ха! мора да му изгледа као лет, узмиче, неспособан да са те удаљености предвиди какав ће ток добити наш трк. — али, о непоколебљивости! он ипак улаже још снате у ту ствар, своје снаге на измаку, сад су му ножни прсти окренути унутра сад напоље, руке су му савијене као подерана једра пребачена преко ужета, глава му се несигурно њише на танком белом (да ли због уметности продужујемо тај јадни пут2 шта мари2 због уметности или не, нек' сазна крај — како друкчије постићи да њена копија оставља утисак2) врату, У неким другим околностима његово приближавање би могло послужити чак и за комедију, тај незграпни плес високо уздигнутих ногу, искривљених удова на врелом сунцу. Његова усамљеност укида сваку шалу. Ако је ишта озбиљно онда то мора бити он.

Наша брзина није стална. Не, да је тако ми бисмо га оставили иза нас, на крају, морали бисмо да описујемо додатне кругове да га сустигнемо отпозади. Дакле, наша брзина се смањује, без сумње, мерљиво. Он то не зна. Он само игра раширених руку и ногу, беспомоћно игра га ипак је пун наде, те старе бољке — исписујући хеликоиду по пустињском тлу, можда мање прецизну од нашег савршеног круга, али утолико лешшу, своју белу хеликоиду-која се пуши на сагорелој црвекој равници. Огртач му не личи толико на огртач колико на... обмотане чаршаве! Смрт! вичемо у себи, али одбацујемо ту (узнемирујућу!) бесмислицу. То је због сунца, само због сунца, сјаја, врелине — али само за трен! то је и то ће до краја бити губавац у белој. туници. И 'умреће он, а не. ми.

Хеликоцда“ 1убађца

Робсра Куђер

Клизимо дуж последњег лучног сегмента, сада га затварамо, обавили смо више од две трећине посла, завршен је његов најтежи део. Брзина којом се крећемо се постепено смањује — он нам је сада довољно близу да видимо његов неконтролисани осмех: чудан осмех! јер су му уста расцепљена у угловима па би, чак и да се не осмехује, изгледало као да то чини. Очи прекривене крастама стрше изнад сјајно белих јагодица, дроњави крајеви белог меса преплићу се са (можда је ова чулна дигресија необична, и то баш на овом месту, али би у њој, видите, требало да буде нека врста задовољства пошто је потреба задовољена) преплићу се са огртачем који лепрша, листају се у љуспасту прашину што замућује његове обрисе и лагано игра око њега док он узбуђено тетура приближавајући нам се. Месо, месо подсећа на лискун: провидни слојеви од

не грудвице, ту и тамо прекидају их дубоке шупљине. У дну тих шупљина: тамна твар која не личи толико на крв колико на... на измет. Дакле, обична илузија, крв измешана с гнојем и сасушена на сунцу, то је то. Његово босо стопало оставља лепљив смеђи траг.

А (сада — о мој Боже! — пошто нас дели свега неКопасо корака, сурова стварност се нагло пробија кроз баријзре наших чула: сусрет је сада неминован! Заокупљени визуелним опажањем, бесмисленом математиком, хедонистичким уживањем у пуком делању и његовој моћи како смо је могли сву, истрошити! — заборавили смо шта ће се на крају догодити! да смо мислили, само мислили, могли смо да опишемо два круга, или десет кругова, да одложимо то коначно искуство, могли, али могли смо да бирамо само једанпут, наш импулсивни први чин је постао датост, неумољив владар свега осталог. — или нас је губавац имао целим путем2 да ли је његов ход дозвољавао два круга2 м да ли је то важног јер до сусрета мора доћи, зар не2 било после једног круга, два круга или десет.

ПРОЗА

То није важно. У нама је оно што условљава прихватање. Окрећемо се да дочскамо губавца.

Наше руке, моје руке, помаљају се пред нама, здраве, маљаве, јаких зглобова, мишићаве, одлична снажна крв кола у њима, сада су испружене за загрљај. Не дрхћу. Губавац, обешеног језика — Господе! скоро је црн! те саосећајно запенушаних уста, празних очију, читаво његово тело пробија некакав млечни зној, баца: нам се на руке

~ обасипа нас пољупцима, обара на црвену иловачу, лепљиво хладно месо се припија уз нас, мене, црни језик ме лиже по лицу, слепе очи, то цвиљење! гуши нас његов задах ПИР лежим беспомоћан под одвратном тежином с к | а пала у истом тренутку, свршено је. Очишћени

д ке одвратности ослобађамо се, нежно га полажемо = црвено тле, отиремо му последње сузе одушевљења, У АМО у Оле се да прстима загребемо земљу, да искоКо ИЕ. но велику да сакрије разорну снагу гноја-

Г падања, Али, то нас замара: земља је тврда, захону Је сари рефлекс. Остављамо га да лежи и бетон 3 ђе да чекамо. ИН а као што 5 5 чскао пао. на 8 сунцем, Чекамо трахујемо. Какв ет жа ша у с ви ужасну

ајно жудимо, аљи зипак игру играти с намга2 (сл ·

1)' А ЕЛИ Ри На 7“ површина која настаје када се трава крсс по спирали под сталним углом

| Д Ј И м са њеног осом.

(прим. прев.) И

С енглеског превела Адријана Марчетић

Ево и јесени. Рујна, блистава,

прелистава ове странице, мој живот прелистава.

Јесен увијек рачуна с душом, а кол Сарајтића или кол Одна душа је увијек малчице старомодна. Славим том јесењом старомодношћу душе

свјетове који ће сутра да се сруше.