Књижевне новине, 15. 11. 1986., стр. 19

Стабите

монструма

на наслобну страну !!!

с. е (Одговор Милану Влајчићу на текст „Крупне речи, ситне обмане , КН од 1. новембра)

апрепашћење што га је по-

јава мога имена на наслов-

. ној страни „Књижевних невина“ у броју од 15. октобра изазвала код Милана Влајчића, оставило ме је сасвим хладним. У сваком случају не бих реаговао ни на тон ма.

лициозног дисквалифицирања и нар-.

цисоидне искључивости у неким запажањима. Но, озбиљни неспоразуми који се при том јављају у појединим деловима његовог текста, те неке мистификације и инсинуације са ниподаштавајућим моралним квалификативима, резонанца су оног догматизма који, без имало самокритичности, дијалог

претвара у монолог, а дух нетолеран- |

ције преводи у принцип.

Морам, при том, да напоменем како сам свој текст Пукотина раја писао са пуном свешћу и одговорношћу, те иза њега и стојим. Када сада о њему размишљам, чини ми се да има ствари које бих могао додати, а што се тиче оних постојећих, могу себи једино да пребацим да сам у размишљањима о проблематици филмске критике био веома, веома благонаклоп.

Име Милана Влајчића није тада, нити ће то, вероватно, бити, поменуто ни као прва, а ни као последња етапа у једном процесу аксиолошке неодговорности и стручне аљкавости, нити је тај текст био нити јесте замишљен као стенограм Влајчићевих „грехова“. Прилично самодопадно делује при том његова опаска да се „М. С. нечег ипак дочепао". Но, није било речи ни о каквом „истраживачком чину" или о труду који сам морао уложити да бих се нечег дочепао, већ је, једнаставно, било реч о томе, да су ми се неке нетачности наметале у простој чињеници да свакодневно читам новине у којима Милан Влајчић пише. Моја једина грешка састојала се у томе да нисам нагласио како се исправка 0 глумцу „Хенију Портену" „четири дана закашњења, У 1

оци да уторка, 25. фебрхара 1986. год, без извињења читаоцима или било чему “налик, што би упућивало на гре шку од 21. фебруара. Текст који сам цитирао, носи, дакле, датум: 21. фебруар 1986; стр. 10, и из фотокопаје коју прилажем очигледно је да није реч ни о каквом фалсификату. Милан „Влајчић најпре потенцира питање фаљ сификовања поменутог цитата, а већ у следећем пасусу пише: „Истина, (подвукао М. С) у једном од претходних извештаја, услед лоших телефонских веза са стенографском службом листа, омашком је испало да је Хени глумац а не глумица“ је ли то, дакле, фалсификат или није фалсификатг Никако не видим, могућности у којима би се фалсификат могао појављивати као истина. Што се јапанског редитеља Озуа тиче, као и неколицине редитеља „млађе гарде" мађарског филма (у односу на Миклоша Јанча, дакле) може ми се приговорити у истој мери у којој се М. Влајчићу, у првом случа "ју, може замерити на несумњивој двосмислености и максималној непрецизности које „погодују“ његовој реченици, односно, изразито неубедљивом диференцирању појма традиција од експликације један из серије филмова о самурајима и на које се могуће позивати. Ево те реченице у целини: „У званичном такмичарском програму засад је најпунији утисак оставио ја пански филм Гонза, ратник с копљем, један из серије филмова 0. самурајима, у најбољој традицији коју су утврли мајстори попут Куросаве, Мицогучија: Озуа." (23. фебруар 1986, стр. 10) Није, мислим, потребно наглашавати да Озу није утирао пут никаквој традицији филмова о самурајима, и да је овај неприкосновени мајстор 5ћопми-века жанра имао сасвим опречне преокупације. Но, свестан сам, наравно, колико је ову реченицу могуће Учинити дискутабилном и позивати се на најбоље намере које У другој 82 ријанти читања баш не боду очи.

Што се, пак, тиче софистицираног груписања неколицине редитеља (Иштван Сабо, Петер Бачо, Петер Готар) наспрам Миклоша Јанча, чуди недоследност с којом М. Влајчић не прати пробијање генерације Петера Готара у односу на Иштвана Саба и, Петера Бача (који су рођени 1938, односно 1928), будући да је године а дебитовао 1979; осамнаест то дина после Саба и петнаест после Ба-

ча.

Није, наравно, спорношћу приме ментација или се, служби обмана и заговарања (на чему

неважно да ли се нео. ра врши стварна аргута неоспорност У фалсификаторског ми М,. Влајчић

појавила са „Полити- ·

Готар рођен 1947...

пребацује) ставља у позицију надменог шепурења. Но, исто тако, не мање

важне (и. дирљиве) су и заблуде М.

Влајчића да су „за протекле три го-

дине“ у његовим написима „пронађене две омашке у именима", Не сумњам ла он зна за још неколико, но, пронађено је за протекле три године мно. то, много више „омашки у именима“, а овде ћу изнети најсвежији пример како „Политика" дезинформише своје читаоце. У среду, 15. октобра 1986. год истог дана, дакле кад излази мој текст

" Пукотина раја, појављује се у „Поли-

тици“ текст М, Влајчића у којем се он осврће на филм Дамјана Дамјанија Пица Конекши и том приликом пише: „Ефектна музичка пратња Енија Мориконса обавила је велики део посла." Није ми познато да се током три про. текле седмице „Политика“ игде изви: нила својим читаоцима због две очи-

"тледне — дезинформације, Музику за

пдменути филм, писао је, наиме, Кор: ло Савина (Сапо Зампа) а М. Влајчић је име монтажера Енца Мениконија (Епзо Метсог)), ваљда по фонетској сродности претворио у Енид Мори. конса - (Еппјо Моглеопе). Да не би испало како ширим обмане и фалси. фикујем чињенице, прилажем фотокопију поменутог текста као и шпицу филма из службеног каталога „Лондонског филмског фестивала 1986".

_ Завређује пажњу и инсинуација по којој је доведена у питање „легалност“ његовог (Влајчићевог) писања („како је

„на мом примеру покушано у'прошлом

броју вашег листа") пише он. Такав „покушај“ нити постоји нити је макар и импликативно садржан у односу на било којег од поменутих критичара, па и Милана Влајчића, Моја реченица односила се на легализовање могућности у којима би грешке фигурирале као чињенице и она дословно гла си: „Тако је, дакле, легално могуће да је филм Велики сан режирао Џон Хјустон (а не Хауард Хокс), ..“ и тако даље. Уколико се годинама у каталогу ФЕСТ-а У Фасбиндеровој филмографији филм Еопфапе ЕРЕ Вглезе преводи као Фонтана Ефи Брист, у ступидном одбацивању имена писца романа по којем је филм снимљен, Те-

Џеклин Дислер

Габранобо слобо

Има у џепу ракету. Шалим се са продавцем иза тезге. Слушај, у питању је само шала.

одора Фонтанеса који је уз то један од највећих стилиста немачког језика, не знам ко има стварне користи од по-

држављања овог јадног легалитета, Ве. роватно је део јавности шармиран пи«

сменим везама које М. Влајчић одржава с добрим „старим Џоном“ али ниједан читалац од тога нема стварне користи и никада новине у којима је он то написао нису донеле корекцију. Нимало безазлена ј која се односи на моју реченицу 0 „Политикином“ дезинформисању (својих читала, и која стављена у заграду („на шта ли се све ту мисли2“) као

да сугерише моју идеолошку скепсу.

према институционалности поменутог, листа и његовог профила у, целини, Уотиште не видим зашто би „Полити-

ка“ (или било који други лист или по-

јединац) имала информативни, естетички и аксиолошки имунитет у односу на могуће приговаре. Филмске критике објављиване у „Политици“, као и текстови Милана Влајчића, уз текстове свих осталих набројаних (и ненабројаних) критичара, сами по себи не представљају сакросанктне вредности. Наравно, М. Влајчић је при том далеко од светог идеала мучеништва за ствар филмске критике и неке његове изјаве више ми иду у прилог но што он и може претпоставити, а'једна од таквих је и реченица: „У једној филмској критици пре две-три године (одиста се не сећам колико је прошло времена), писаној у највећем — цајтонту како се иначе често пише за дневне новине..." (подвукао М. С.. Реч је управо о томе да нам је данас знатан део филмске критике писан у „највећем цајтноту“, у предаху, неинспиративно, без ентузијазма... О томе је, мислим, посредно, и било речи у мом тексту.

И тако... На „брдовитом Балкалу" све сами неспоразуми, а из мрака биоскопских дворана које су многи од филмских критичара бесповратно напустили, појављује се монструозно биће „да вам због нечег сличног затражи главу". н

Мирољуб Стојановић

Лако је шалити се кад у џепу имаш пара.

Полако девојко, одморићемо се ми већ.

Лако је на нишану среће. Презнојићеш се, узми банку. Извуци из себе мишић.

У џепу му чучи ракета.

Прави грешке.

А шта друго човек.да прави2 Да те украде

од музике из»недужности с: ; којој се људи смеју2

Убиј ту ајкулу.

Глупа је и нема права на живот.

РОМАНСА ТЕЛА

Квантитативна боја твоје косе,

ппрамиде обојене у црно, руке од минута поскакују.

Положај зрелог тела спашава ноћ.

Тишина.

Ослобаћам се, видим се као жену мрвицу звука. >

слута сам ц тосподај, |

Зидови су сиви митови.

Позоћена политика неспособна на смрт.

"Киша је ужасно блало, босонота невољена љубав

и момак кога бих могла да пребијем када бих то хтела.

ФИЛМСКИ ДИЈАЛОГ

Купи ми карту, слатко ћемо се исмејати. полећина Клајда. Немој да ме штипаш.

Имаш ли неких питања за мене, величине број 92 Мој судбоносни шарм никада не закаже осим када су У питању ожене.

Молим те стреси те трице са рамена.

· Не носим са собом много квалитета.

Прекршила сам кућна правила и пуштам да победе бољи од мене.

Заглавила сам се у

њујоршкој саобраћајној гужви. Где да се обријем2

Шта то тебе једе2 Паметан човек би се суочио са музиком. Ти си се уписао у нешто и то те све а моја кутија са цизаретама

Сасвим си мокар. Боље би ти било да се навикнеш на

Почетком седамдесетих Цеклин

(сарађује са андерграунд школом уметниха и у »В Спу« и »Стсаво Росбу МелзјеНеке, а објављене су јој 4 књиге пе-

нисима као што с сама. Данас живи и ради у Чикагу.

пуна те таквих ствари.

мене када израњам испод туша,

Дислер активно почиње ла се бави поезијом и филмом

Макавејсвим.) Поезију је објављивала у часо-

ви инсинуација.

писмо ИЗ ВЕНЕЦИЈЕ

Упркос кризи

Конгрес европске уније арабиста и исламиста

ознати као хвалисавци, јед-

"ни од ријетких међу цивилизованим земљама који та-

кс обилатс употребљавају („апстрактну") замјеницу „ми“, имамо све шансе да заиста ускоро помислимо да смо у свему најбољи јер имамо све мање и мање прилике да упоредимо своја достигнућа из области науке, а посебно из тзв. хуманистичких наука, са свјетским достигнућима. Бавимо се страним културама и цивилизацијама, предајемо стране језике и књижевности, а у већини случајева немамо могућности да боравимо у страним земљама, да набавимо књиге и часописе неопходне за рад, чак немамо прилику ни да презентирамо своје радове на међународним скуповима. Не ради се искључиво 0 економској кризи. Економска криза иде на руку многим квази-научницима, каквим нажалост обилује наш Универзитет и култура уопће, који умјесто стварног научног рада и усавршавања у струци заговарају пуки формализам и бирократизам. Ови чиновници у науци на. ступају у име стабилизације, у име очувања закона и статута и у то имо троше изузетну енергију да би спријечили и оне који су спремни да сами финансирају (што наравно код нас није уобичајено) властито усавршавање и одласке на научне скупове. Рад на факултетима, на примјер, данас се све више' изједначује са одласцима на са станке којима се даје предност чак и над радом са студентима (многи часови и испити се отказују ради одржавања „важних“ састанака). Након одбране докторске титуле, сваки наставник мирне душе може отићи у духовну пензију јер нико од ње не тражи никакаво напредовање и усавршавање,

Конгреси, а неријетко и докторске тезе, проглашавају се приватним стварима. У Европи и свијету, срећом, становита економска криза још није довела до овог степена девалвације поимања науке и културе и система вредновања. Наука још није доживјела тај зао усуд да се тврдо забарикадира У своје уско регионалне границе. Број међународних скупова се не смањује, него се чак и повећава.

Због свега овога није ни чудо што су на недавно одржаном Конгресу Европске Уније арабиста и исламиста У Венецији, (одржаном од 29. септембра до 4. окобра 1986) била само два учесника из Југославије, о чему извјештава и проф. Дарко Танасковић' у Политици од 11. октобра 1986.

На ХШ Конгресу овог удружења које се по правилу саста:те сваке друте године, учествовало је, међутим, око двјесто. вријенталиста из многобројних европских земаља. Стручњаци за хисторију, филозофију, Умјетност, архитектуру, литературу и лингвистику из области оријенталистике, посеб-

· но арабистике, а и исламистике уотти-

те, који су радили у четири секције, имали су прилику да у једном изузетном амбијенту и у пријатној радној атмосфери размијене идеје и ставове, изложе научне проблеме који их

тренутно заокупљају и на тај начин, пред елитном публиком провјере свој властити рад.

Конгрес је почео уводним предавањем познатог италијанског оријенталисте Франческа Габријелија чија је хисторија арапске књижевности преведена и код нас у издању „Свјетлости" из Сарајева. У свом предавању, „Арабистика јуче и данас“, овај оријенталиста свјетског гласа назначио је неке разлике између студија арабистике данас и оне јуче, која се по његовом мишљењу завршава концем 19. стољећа и која се базира прије свега на филолошком и лингвистичком позитивистичком изучавању. На та изучавања, међутим, треба гледати с пуно поштовања, каже Габријели, јер су се међу представницима те „старе школе“ налазили изузетни научници као што су Голдциеср, Масињон, Ритер и други,

На Конгресу су се могле чути многе занимљиве теме присутне у данашњој европској оријенталистици, Тако је У оквиру > хисторијских и филозофских изучавања било, између осталог, ријечи о увијек актуелној и провокативној теми арапске нације, о идеји панарабизма, о сектама и династијама У арапском свијету, о арапским изворима за изучавање хисторије Турака (лосебно Селџука), 0 исламизацији У првим вијековима ислама, о исламском проповиједању у средњем вијеку итд. Неколико тема се односило, на питања арапске Шпаније, а извјестан број аутора црпио је инспирацију у хисторијским хроникама, португалским и шпанским на примјер, Нису заобиђене ни многе значајне личности оријенталистике, из далеке или блиске прош• лости, као ни многа теолошка или фи-

лолошка питања Суфизам ми дервиш“ ки редови и њихова типологија и овдје су нашли мјеста.

Из области књижевности и лингви-

стике, било је говора о жанровима У арапској, оријенталној поезији, посебно о симболици у суфијској поезији, као и о улози кратке пјесме у муслиманској Шпанској и сл, У оквиру рада секције исламских студија неарапских народа, једно занимљиво предавање 0 каирским фонтанама (зађи) из османског доба било је пропраћено изузетним фотопројекцијама. Било је, такође, ријечи и о Берберима као и 9 османској хисториографији глје је акцент дат на турским хроникама и путописима, Јелан број излагања бавио се Балканом и исламом на овом полуострву, посебно кадиријама, суфизмом

југословенских писаца из Боспе, као и о релативности и недовољности лингвистичких критерија за одрећивање припадности нанионалим литесратура-

ма.

У оквиру ових последњих тема поменуто је и питање књижевпости на турском, арапском и перзијском језику, насталој у Босни и Херцеговини у доба Османског царства,

О потпуној слици овог конгреса шира публика имаће увид када издађу из штампе сви поднесени _ реферати што је и овај пут у плапу ове органи зације.

Нови састанак, на коме ће – бити презентирана и нова научна достигнућа, надамо се ослобођена, као и овај пут, свих локалних и екстра-научних оптерећења, требало би да се одржи за двије године у Бергену (Норвешка) или Будимпешти (Мађарска). =

Јасна Шамић

кн 19