Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 24

. ПОРТРЕРРИСТОРИЧАРА СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА (8] |

Милорад Екмечић

Научни и морални оглед прошлог времена

чешља архиве да истражи терор и

његове последице у време револуци-

је. Ипак остаје све по старом, као што је било и у време старе науке којој је припадао Слободан Јовановић. Нити се може до казати да је терор био неопходан, нити се може од прве руке осудити. Уствари, данас постоји више наклоности и добрих жеља код историчара да се терор разуме, али мање могућности да се докаже да је он био конструктиван у револуцији и да није био дугорочни фактор који је из темеља подрезивао њену биљку. Деловање санкилотских група се почело називати руљом (»сапаШе«) тек после револу“ ције. Слабо су у овом данашњем истраживању прошли комесари и револуционарни комитети који су били далеко самовољнији него се мисли. Њих са конвентном у Паризу повезују овлаштени депутати („гергезепфбепјев еп тизатоп"), а како су и једни и други јако самостални, идеологија терора замишљена у неким узвишеним главама револуције у престоничким салонима, на делу се претвара у ружну праксу. Комесари су широко оптуживани за корупцију и блуд са женама и кћеркама оних које су послали на гиљотину.113) Њихове оптужбе осумњичених за симпатије према монархији су већином биле јако уопштене, тако да су страдали и они који су били далеко од таквих раслолежења, Употребљавају израз за осумњичени који би се могао условно превести као „друштвено неподобни" (,„1пстулуџев"),114) под коју се категорију може стрпати све што хода. Терор није свуда био подједнак. Ако се не урачунају убијања на подручјима где су избили велики устанци против револуције, онда испада да је у смрт одвео само око 17 хиљада људи. У Тулузу је био благ: свега 30 погубљених на гиљотини и 800 гоњених за злодела против слободе.115) Свест почиње да заказује кад се гледају бројеви поубијаних о којима судови нису водили рачуна. То се дешава на побуњеним подручјима. Терор је највише беснио У два „федералистичка града“, Лиону и Марсеју и у покрајини Вандеји где су се сељаци, уз помоћ попова и енглеских агената, побунили против републике. За Лион је била донесена одлука да се сравни са земљом. У Ва-

( заааа историјска наука темељито

ндеји је за време устанка и ратова у којима,

су сељаци умирени, од 800.000 становника, на обе стране убијено неколико стотина хиљада. Неки тај број натежу и преко 600.000, али тачан је број нејасан. На тим се гробовима и данас одржавају тиха ходочашћа сваке године, а У неким селима се не слави дан републике. Модерни историчари су то назвали „унутрашњим геноцидом“, а један је написао да је ту 1794. учињен „први корак ка Гулагу“. Део данашњих „антимарксистичких ревизиониста" се због тога одриче слављења 1789.

Наука није потврдила конструктивност револуционарног терора и њега су у књигама хвалили' теоретичари који су предвиђали будуће револуције, а не аналитичари историје. Најмање је разумевања за ту врсту правде долазило од оних који су такав терор преживели. Терор за кратко време консолидује стање око владајуће групе и учврсти их на власти. Терором се револуционишу пасивне покрајине, или оне које се држе непријатељски. Али је у принципу атавизам невине крви упропастио сваку револуцију где је он масовно и без закона употребаљаван као политичко средство.

Оно што је класична историографија којој припада и Слободан Јовановић откривала у јакобинском терору, то су трагови подивљавања света и појава очигледне бестијалности. У том величанственом рађању сунца иза 1789. забележено је, мало потом, да је била отворена фабрика за прераду људских кожа, као и фабрика перика која је употребљавала косе са одсечених глава под гиљотином. Карлајл види како се у доба терора, пред револуционарним судовима ноћу тиска гомила људи која за цену од једног лујдора на лицу места одсеца главе онима који су проглашени кривим. То чак називају радом, као сваки други рад за надницу. Кад се открије да је у прошлом рату чувар немачког концентрационог логора сачинио себи ноћну лампу са абажуром од уштављене људске коже, то изазива језу. Неке је слична језа подузимала и раније, кад су чули за постојање фабрике за прераду људских кожа из јакобинског времена. Париз се до данас свети Робеспјеру, одбијајући да му подигне споменик.

И Карлајл и Јовановић имају разумевања за револуцију. Први вели да све дотле док буде постојао неправичан свет у којем ће на једној страни постојати гозбе спикурејских богова, а на другој гладна сиротиња „тај мрачни хаос ће устати, управо он је већ устао, да штави људску кожу и од ње прави чакшире! И да за наредних тисућу година на овој земљи не би

· било никаквог новог санкилотизма, покушајмо да схватимо шта је био онај први и настојмо сви изреда, и богати и сиромашни, да радимо и поступамо друкчије". У својим студијама о вођима револуције и Слободан Јовановић је њен терор смештао увек у околности У којима он делује као свака друга историјска појава. Далеко од тога да је сматрао да је био неизбежан. Његова научна дела су ипак писана онако како је он предбацивао Јовану Ристићу да у српској Народној скупштини држи говоре — обичан посматрач није сигуран да ли он некога напада, или га брани. Он увек изгледа неутралан посматрач и труди се да не навуче на себе мантију свештеника који над историјом држи придику. Ипак је у осуди ексцеса и нехуманих дела револуције више него јасан. На оном поменутом месту, где вели да је обична народна маса у Француској револуцији била политички неодгојена, он је навео да методи санкилстеког терора нису у историји пропали и да их у модерно време прихватају бољшевици.116) ј

За револуцију мисли да је имала једну мокућност да се заустави на рационалној основи и не иде даље. Са јакобинским терором она постаје сама себи циљ, „револуција губи везу са социјалном стварношћу, и уздиже се у сферу идеала каз стремљење ка све већој правди

добар вођ парламента".123),

и правици. Она постаје налик на верске покрете: исто одушевљење и усхићавање, иста искључивост и нетрпељивост, иста мешавина узвишених сањарија и нечовечних поступака. Као сва ка вера, тако се и Револуција храни људским жртвама: њен жртвеник то је гиљотина. Она негује фанатизам као свакодневну грађанску дужност, и приписује идсалистичком заносу неодољиву моћ у савлађивању практичних тешкоћа“,117) Он је на више места потанко“ опи: сао терор у револуцији, како онај за који му се чинило да је био изазван, тако и онај који је био плод овог безразложног фанатизовања и који је личио „на злочиначко лудило“. Она: ко како је у радикалским демонстрацијама против једног напредњачког скупа у Београљу, откривао елементе санкилотизма и тако га на зивао, тако је у француском револуционарном врењу помињао „сокачки олош“, у истој фор

" ми како га је сковао за ове нереде на београд-

ским улицама раније.

Култ санкилотског терора није дуго цвао У модерној историјској науци. Данас и марксисти, који су га донедавно дизали у звезде, от= кривају да је он био увод у покушај стварања Робеспјерове личне диктатуре.115) Сад се високо цени Енгелсова оцена да су терор. водили неуротични буржоаски гаћосерци, С друге стране је култ јакобинског терора процвао у време стаљинских чистки пред прошли рат, где је постао, не наука, него део идеологије новог терора. Након терора у источноевропским 3емљама 1937—1953. више се не наглашава његова неизбежност у историји тако олако. Ако пишу о револуцијама, модерној историји и појавама терора у својој, националној прошлости тога времена, сад се историчари у тим земљама труде као домаћин који избегава да гостима, док им показује кућу, отвори и врата нужника. Готово у длаку се понавља одјек јакобинског терора у западној историографији раније, па кад атавизам невине крви почне да однекуд нешто дозива, терор се прешућује као да није постојао, а у исто време теоретски се и апстрактно оправдава као неопходан атрибут сваке револуције. Својој јучерашњој револуцији се даје готово орсол монархијске легитим. ности и оправдава, не само оно што је у њој било велико и добро, него и њене: очигледне промашаје без којих би далеко боље пролази ла. Опет једна верзија енглеске заборавности која је уткана у појам славне револуције, као нечему што је супротно правој револуцији.

Закључак би био да ни сам Јовановић није увек био начисто где је мера у одобравању улоге револуције у историји и осуде пролевања невине крви у њој. Давао је више гласа за осуду револуције уопште, него што је осуђивао култ терора у њој. Пандуровић вели!:19) да је он сматрао да друштвом управљају принципи етичке природе, свакако они којисууњеговом филозофском итинерару „главних идеја-сила“. А кад они бивају угрожени, „у дру: штву се јављају пертубације, преврати, у виду револуције, који те пољуљане или упропашћене принципе васпостављају и тиме врше регенерацију једне средине") Његове студије 0 вођима Француске револуције су писане са убегђењем да су анатомска вивисекција сваке револуције, које увек имају сличне успоне и падове, сличне митове и имају сличан тип вођа. За сваку је веровао да мора сама себе загушити проливањем невине крви, кад успе да направи жртвенике пред којима се опет мора веровати. Његови енглески учитељи су се хвалисали пред целим светом да је некрвава, славна револуција 1688. остала да сија за два и по века, а француска је остала закопана својом сопственом крви коју је обилно пролевала;

5) Принцип дијалектичког стилизовања у опису личности и појава. Сад треба предахнути — реч је о његовом умећу лепог писања. Нажалост, и то је у вези са његовим научним методом и те две ствари иду као кошпица и слатко месо у воћу. Сви његови велики учи. тељи, и са француске и са енглеске стране су били велики стилисти и убрајани у књижевнике својих земаља. Сви су, заједно с њим, постали део класичне културе народа чију су историју писали. Добрим делом ту заслугу треба приписати њиховим стилским способностима. Немогуће је у лику Слободана Јовановића убити књижевника и оставити само историчара. Доста европских научника његовог. доба имају тај двогуби лик. Ако бисмо га ценили по овом европском корену и утицајима које је одатле примао, онда његово дело стоји на једној, као што је потоњи надреализам Марка Ристића стајао на другој страни.

Слободан · Јовановић је у оцењивању људи и појава унео један свој стил који су многи покушавали да имитирају, а нико у њему није успевао у оној мери као он. Он никада неће формулисати реченицу да је „краљ био добар војник". Његовом стилу је својствено да се то саопшти у форми опозиције: „слаб У дипломатској вештини, краљ је био добар војник“, Најуочљивија страна свих његових историја је стилизовање, које је поједностављено и усавршено до те мере да и само то претставља велику тековину културе његовог времена. Понекад се у његовим текстовима наиђе на реченицу за коју се чини да је мишљена на

француском и енглеском, пре него је ћири-

лицом стављена на хартију. 5 4.

Све личности и појаве које он описује, у је: дној реченици имају и позитивно и негативно својство, „као помешано добро и зло", како је једном оценио Мирабоа. Од увек гледа обе стране медаље и не задовољава се да открије само једну. Упадљиво је пуно таквих примера и у овој књизиги у другим његовим делима, али највише кад портретише одређене личности и групе људи: „Радикали и напредњаци у влади нису се слагали у свим питањима унутрашње политике, у спољашњој политици сла-

гали су се потпуно" 21) „Кнез Михајло хтео

је одвојити чиновништво од политике, после његове погибије оно упада у: политику више но икада“) „Рђав вођ масе, Балфур је био

знања и' интелектуалних у : здраво и уверљиво објасни одакле је овај начин стилизовања он учио, из наших или стра•

требало би више. способности. да: се“

них књига2 Кажу да таквих формулација има код Густава Матоша. Један је његов критичар оцењивао да у описивању људи „он редовно

· притисне своју личност, али никада да јој ко-

сти пуцају... Он нагонски тражи слабу тачку, али никада на њој не инсистира до краја".214) Његове су оцене увек у оном контрадикторном двојству лоше и добре стране појединца или појава. Цела предратна београдска школа исто. ричара га је у овоме следила, али ни код једног њеног члана то није била лична тековина, него усвојени манир из његових књига.

Без сумње да ово нијс само питање стилистике и неговања добре речи. Код Јовановића стилско савршенство открива намеру модернизовања општих метода историјске науке код нас. Треба испитати како је овај начин стилизовања и казивања код њега настао. Нису само књижевници, него су и историчари имали једну кризу стила кад се више не мире са олаком Флоберовом формулацијом да се велика дама извезла тачно у осам. Ценећи га по стилу, његови критичари су оцењивали да је он „не само наш највештији, него. и најстраснији дијалектичар. Али не дијалектичар како се код нас обично узима у смислу полемике, него у љубави доказа и мржњи = утврђених мишљења, у сталној сумњи, посматрању, документовању и мерењу речи, у тачним анализама и строгим закључцима“.125) Други су у том стилу откривали „скепсу У основном

ставу према свету и једну наглашену жицу хумора у интерпретацији појава"“.126) „Стил није ствар само надарености, која је

у овом случају више него очигледна, нето и знања и упорности дотеривања прве реченице. Његови сарадници који су изблиза гледали ка. ко настају његова дела, а понекад на универзитету делили с њиме и исту радну собу, не слажу се у сећању да ли је он своје рукописе преписивао шест, или седам пута. То стилско чистунство и' невиност мисаоне јасноће, основано је, дакле, на помору несавршених речи и израза. Тешко је веровати да је у овој манијачкој сечи старих формулација само пре прављао реченице. Ако постоји просечни балкански писац, то би био онај коме се гади да но други пут чита оно што је написао. Мора да је у овом шестоструком преписивању и додавао нова знања и податке за које раније није знао.

Основна карактеристика Јовановићевог истраживачког поступка јесте исцрпно и суверено знање. Потку сваког текста из националне историје створио је прије него је постао историчар. У тој најједноставнијој земљи од свих земаља света, историја се знаде по рођењу. Дворске интриге, кафанска оговарања и безгранична политичка кокодакања су меласа која се након неколико година претаче у историју. За неколико генерација уназад сви знају све, ко је коме био министар и шта је ко радио.

Упадљиво је Јовановићево бежање од бројних фуснота, Желео је да има једноставан текст који се чита као књижевност. У тома је он потпуно дорастао до оног Мишлеовог степена храбрости да покушава ла васкрсава прошлост, а не пише о њој. Међутим, његов текст није нигде оптерећен дилемама ни у плоступку градње закључака, ни у току приказивања тока догађаја. Ако постоји какав неспоразум, Јовановић га на време обелодани чи таоцу и упозори да је у. току писања ратовао са вишом силом; или не постоје јасни пода. ци у архивима, или су сведочења којима се служио била одвећ контрадикторна. Тако пра-

знине у његовом тексту, изгледају као да су преношене из самог живота и да нису дошле до писца.

Блада Александра Обреновића је пример како треба научно обрађивати питања савремене историје, а да човек не само ништа не прешути, него и да пред јавношћу очука неприкосновен углед правичног судије коме неколико генерација читалаца уважава умеће и верује У његово интелектуално поштење. У уводу књиге он наводи шта је користио као грађу: расположиве новине, мемоарску грађу, списе у српском и аустро-угарском дипломатском архиву и, на крају, у знатном степену и усмену предају. „Један од извора за исто: рију Александрове владе јесу казивања савременика тога доба, којих има још доста у животу. Ја сам употребио и тај извор, у колико ми је било могућно“.127 А ту су и мемоарске забелешке. Поверење у њих одају колико је изучавао Меколија, који вели да се „дневници читају због задовољства, а мемоари због оба. везе". Наравно, реч је о мемоарима од пре 1914, за које Јовановић једном вели да су им писци приступали свечано и искрено, као кад неко са достојанством пред небесима хоће да састави животну опоруку, или заклетву. „Мемоари из нашег Х1Х века имали су једну нсоспорну врлину: у њима није било лагања и обмањивања“ 1) После 1918. у мемоарима се приказује више оно што је писап _ хтео да ради, него што је заиста и радио, вели он. Још би један траг студирања Меколија било могу ће открити у. његовом“ истраживачком посту. пку. И Меколи говори у првом лицу множине кад пише о националној историји: „Наша је флота устукнула пред белом заставом бурбон-

ске куће“, као што вели у есеју о Лорду Че-'

тему, али и „иначе тако пише. Колико је Јо-

вановић ценио Меколијев завет о вредности мемоара види се из његове књижице о Гледстопу.129) .

Одважност да историју пише поетично долазила је од оних методолошких премиса које су биле својствене школи на којој је учио свој, занат. Стара је наука била далеко издашнија у слободама које је остављала истори: чару, него данашња. Толико имагинације би данас компромитовало сваког научника да није изучио све архивске податке. По Карлајловом суду из 1840. интерпретација података је била лична ствар писца: „тамо где нема изричите разлике, као између квадрата и круга,

свако дефинисање мање или више мора бити

произвољно".130) Из документа се преузима и

"ноштује« „изричита чињеница“ а „све соно што

није изричито формулисано у њему, са оном строгошћу која припада ономе што је окру-

. за.. („махрама“, '.махна) и

гло и ономе што је на ћоше, оставља се научној способности „историчара да интерпретира и дефинише како најбоље уме. Карлајл вели да то историчара обавезује да у свим великим стварима открива посзију, јер су „све дубоке ствари песма“. Историјска наука је тако једна врста: књижевне интерпретације. Јовановић је био свестан Карлајлове романтичарске старомодности, али се у том дистанцирању још увек благонаклоно односио према његовом стилула) Он је без сумње далеко ригорознији према податку него Карлајл, мање књижевник у историјској науци од њега. |

Ако би требало практично показати до које је мере Слободан Јовановић искориштавао слободе које је стара методолошка школа налагала, треба упоредити извор који узима за основу и коначну формулацију коју је на основу тог извора донио. У овој књизи пример би био податак 0 покушају Краља Александра да се приближи дворској дами Драги Машин, пре њиховог венчања. Сам је краљ у једном писму то овако формулисао: „грабио сам сваку прилику да јој се приближим. Она је сваку такву прилику избегавала. Кад сам најзад успео да се увучем у њену собу, она је најснергичније протестовала, а кад сам јој рекао да је толико волим, да без ње не могу живети, она ме је истерала из своје собе".122) Јовановић је то пренео овако: „чак Краљ Александар, када је први пут покушао избачен је напоље, и дуго времена удварао се „безнадежно' "183 Све је верно пренешено У једноставној верзији, а оно о безнадежном чекању додао је као своју формулацију. То није никакав методолошки прекршај. Он је, не само допуштен, него је и неопходно да се у одговарајућој мери удахњује живот мртвом саопштењу. . .

Данашња историјска паука показује тендснцију да сузи простор У којем се научник осећао некада слободним и да његову интерпретацију замени ослањањем на дубинску зависност једне појаве на површини са оним што је под површином. Другим речима, све више постаје научни захтев да се поштују индиректни, а не директни узроци догађаја и појава. Практично би се то илустровало данашњом потребом да се коренови заверс која је извела династички преврат 1903. пусте дубље од питања наследства престола. У аристотеловском "односу повода једном догађају, који су случајни, и дубинског узрока те појаве, који су нужни, све више се тражи ослонац на онај невидљиви дубински узрок. А ту је и стална данашња потреба да се текстови оптерећују бројевима чија анализа треба да покаже научни резултат, а не научна оцена писца. Нипте случајно да се у историјску методологију уводи један нови манир који називају клиометријом. Производи музс Клио треба да се полвргну свестраном и скрупулозном статистичком мерењу свега што је мерљиво. Не обавезује само разлика између круга и квалрата, пего се све нијансе између тога систематизују У посебне типологије, Клиометрија („СПоте те") је почела као једна грана историјске науке која се ослањала на статистику, а ланас помлло прети да замени целу науку. Не само због тога што више није научна врлина писати о смрти краљева, него што је главни заллтак историјске науке да обраћује нелогађајну историју, где је поступак малог човека по невилтивог смртника постала основа истраживања Поверење се даје само олмереним и сређеним бројевима, а бројеви су цигле од којих се полви кућа историјске науке. То је толико напреловало да се мсторичар бори за статус ла та не сматрају цигларом, него архитектом За ис ториографију тог типа се употребљава и израз „социјална математика“ .184)

У целини, Јовановић није сматрао покулом ако га похвале да његов текст звопи кго ТУ С: зија. Данас би то било равно рафинираној увреди. Добро је одвагао изазове и могуће странпутице тог научног казивања и настојао,

угледајући се на Карлајлов стил, који „као ве“ тар у воћњаку с чудним шумом отреса отле онде леп плод“,135) да остане потпун и искључив научник. Последица тог укрштања лепог начина казивања и крајње одговорности за научну истину, јесте ла његова дела имају снагу неког новог епа. М кал нови свежњеви старих хартија, за које он за живота није знао, открију неке мањкавости у његовом причању, оно и даље остаје на снази, па се његове књиге стално изнова читају.

Стил Слободана Јовановића је свакојако 0цењиван и називан, То се у досадашњим на. писима о њему највише уочавало и највише истицало као вредност. Очигледно су читаоци хтели да се ради онако како је то оп радио, За читаоца су се спремала издања која нагивају каријатидама, јер је очигледно омај чи талац, који у вожњи аутобусом чита ветика дела у јефтином издању, још био далеко. Ово стилско трагање је код нас било својствено београдском књижевном и научном кугу, Не ки су овај Јовановићев стил назикали „београдским унутрашњим стилом“,136 а неки опет „београдским реторичким стилом“.137) Нико више и не мари каква је разлика између тога, јер ни један ни други израз нису јасни, За

београдски стил између два рата је Алексанлар Белић уогиште рекао да „истиче из слободе језичког стварања и смелости у употреби онога што се јавља у тренутку интуптивног стварања“,138) Другим речима, Београд је по стао лабораториј у којем се развија наш језик. Обе ове Белићеве норме одговарају овом стилу Слободана Јовановића. Он настоји да 86 лике мисли саотипти једноставно. Ваљда је 98 једини наш модерни историчар који употреб“ љава више турцизама, него западносвропеких речи За разлику од босанских турцизама, бео“ градски не изазивају подсмех, јер се не осећа да су случајан заостатак у језику који са С њима развија. Ту је и лоста старинских пзра“ старих метафора који опомињу на давна времена кад је књига (Наставак на стр. 23)