Књижевне новине, 01. 07. 1987., стр. 1

у

•

35-736/|'87

ИЕ

УМЕТНОСТ И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА Београд, 1. и 15. јули 1987.

Број 735—736 ХХХМШ Цена 500 динара

лист за КЊИЖЕВНОСТ,

"ИН пене тула Бука Караџића

Жики Лазићу Опште (кљасто) место тзв. поезије Теби у славу Ко да си био тркач, а без ногу! Уместо НОГЕ, Вучино, истичем твоју ГЛАВУ, Коју си ИМАО хвала српском богу.

ЛЕЊИН ПЉАЧКА БАНКУ

(по Николи Милошевићу) Ко Але Капоне, вичан револверу, Лењин испред Банке, на пушкинском скверу. Обашка Идеал, и Маркс, и још дубље За послове Револуције требају и рубље. Спреман на све, на смрт и на борбу Лењин заповеда: Напуните торбу!

Банкари, шта ће, виде човек-кобра! Лењин брише с новцем кроз пустош Октобра!

У глуву поноћ, испод царског моста, а Стаљин броји паре... Каже: Биће доста,

ЗВОНЦЕ

(препев с руског) Александру Петрову

Полакоооо! Чекаааај! Да нађем кључ! Ама ко јеееее2 Ма отварај пизда ти материна Дошао ђаво по својееее!

ПОСЛЕДЊА ШАНСА 1981

Адаму Пуслојићу Ко у старо време опет туча, мукла коме је рука, коме глава пукла. Полудело пиће, патос, љута срча кад и милиција однекуд дотрча. Ког ишакеташе ког испендрекаше који ово пише му језик ишчупаше.

Кад се ташмајданска зора закопрца он виде да има рупу меште срца.

О ЦРТЕЖУ

Моми Антоновићу

— Мораш схватити, рече А. (један од наших), — прво је било НИШТА, па је НИШТА остало у благословеном стању, па се НИШТА породило и родио се МАЈМУН ПРОСТОР. · — Отац> — упита Б. (такође један од наших).

— Страх, објашњава А. — У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СТРАХ. Дакле: СТРАХ, НИШТА, МАЈМУН — ПРОСТОР, РЕЧ.

— А линија2 — пита Б.

— То ти је као ТАЧКА (ТОЧКА) полуди, пошизи, пошандрца, повилени, кад се да у бекство, у бестрагију, у цик цак па у цикцак као код Ајнштајна српског зета — рече А. испијајући пелин (ковац).

— Од чега (кога) бежи2 — упита Б.

— Од РУКЕ — ЈАСТРЕБА, рече А. — Од РУКЕ —

ЈАСТРЕБА која (који) шестари (црта) над равницом вребајући ТАЧКУ — МИША (ТОЧКУМИША) који је забављен зрном кукуруза пшенице јечма хељде мајчине душице као Леонардо Мона Лизом. Између РУКЕ ЈАСТРЕБА пи ТОЧКУМИША успоставља се струјно страхно) коло „са енергијом довољном) да осветли Крушевац — важно закључи А. посматрајући конобара који је на послужавнику носио малог решпеченог Кентаура. | !

— Какав је циљ, мислим, то кад се повлачи линија пита Б. очију упртих у СПОМЕНИК ЛИСИЦИ.

— Да се превлада страх, рече А. — Да се зајебе Крвник.

— А бацити се са литице, у провалију без дна, у БЕЗДАН2проверава наивни Б. КМ,

— То је НАИВА — рече А. — Али као цртеж СТОЈИ, АРЖИ СЕ. Самоубојство је цртеж који има реп али

нема главу. Нешто као љубавна песма: НИ ГЛАВЕ НИ ·

МУДА. | | |

— Е па шта је прво: Јаје или цртеж2 — као филозофски упита Б., упита дивни Б.

— у . рече надахнути А., јер само НАЦРТАНО ПИ ИН ПРАВО. БЕЗ АЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ.

— Нацртај јаје — замоли Б.

"— Не умем — рече А. Покушаћу да ти га снесем. Нацртај ми краву, — замоли Б. — Велику шарену краву, али тако да је одмах помуземо.

А. црта краву. Сви гледају њихову краву. Њихова крава риче. А . и Б., ђаво би га знао зашто, заплакаше, |

Коругва нан ћухта: гремо ми пунтари. (Ујевић)

о Ј. Ј. Ноџззеац-џ, онај тко је први | ] оградио комадић земље бодљикавом жицом и рекао „ово је моје“ — утемељио је на овом планету приватну својину. дажд пљушти као из кабла и громови се мукло ваљају небом — раствори над својом главом велики црни, жицама опшивен и дршком од слонокости украшен мушки кишобран, утемељитељ је ове наше благословљене и уклете, сањарске, технократске, кућне, морбидне и још увијек робовласничке цивилизације. Цивилизације мушке, протекционистичке, ратничке, бизнисменске. Разумом ове арогантније. Несразумљем све засићеније. М, на сву срећу, већ добрано на издисају.

Тај црни, широки и дубоки, растворен испод небеског свода, уистину мајстетичан, мушки ки: шобран мучио ме још од најранијег дјетињства неким. нијемим необјашњивим изазовом, постављајући пред моју душу упит и црну алармантну загонетку. У ходнику, у мраку, спотицали смо се о њ неизбјежно и врискали при том од страха, а он се вршцима жица као бодљикама хватао за нас, котрљао се за нама мокар и сулуд, невидљив, чинећи од нас још зарана неуропате, сомнамбуле, безбожнике и будуће анархисте. Какве ли разлике — уочих још онда бојажљиво и никамо о том ни да писнем _— између те самоувјерене, циничне и агресивне мушке протуоборинске направе и оне друге, неуспоредиво кроткије, опсегом и обујмом минорније, али у накнаду за то каћиперније и шуштавијс, коју у исту сврху и с подједнаким цивилизацијским детерминираним жаром самозаштите држи над својом“ главом, у кишне данс, женски род! Већ у самом гу. битку једног или другог предмета каквог ли стзистенцијално непомирљивог јаза! Мајка се

ник из рова, посрамљен и јадан, описује потанко ток битке, тражи узалуд' разумијевање од „виших“, склапа руке, оправдава се, плаче.

ропадан и још кудикамо самосвјеснији него ли с кишобраном у руци — и само га покушај упитати гдје га је оставио или изгубио, па да видиш паљбе и муња и пљускова опаснијих и од оних небеских! Говорити се о томе не смије, дакако, али мртва шутња казује рјечито да је по сриједи морално ненадокнадив губитак, _ нестанак дугогодишњег вјерног пратиоца и заштитника, сумрак својег другог „ја“ тако рећи. И заиста, мушкарац као да се из: губивши кишобран вратио с погреба неке важне особе, као да је закопао најбољег пријатеља. А кишобран можда чучи у некој чекаоници или виси тупо на вјешалици, или, пак, окачен за ограду малог локалног пароброда враћао се натраг у шибенску луку, посматра панораму, кашљуца старачки и гупђа: бит ће зло. Бит ће још свега, господо моја!

Бит ће рата...

Кишобран оточанина: његов инзуларни ком: плекс мање вриједности, посебно поглавље у повијести менталитета и етике ових наших медитеранско-динарских пост-илирских страна. Реквизит без којега су незамисливи ауторитет, закон и ред. Рафег Фапш аз без кишобрана то је као кућа без крова. Отоци Брач, Хвар, "Првић, Шолта, Вис... Приватни посјед, обитељ, школа, држава, црква, уред. Мушки кишобран,

По мени, онај тко се први сјетио да — док.

враћа кући без кишобрана као поражени вој-.

Отац се, напротив, врати празнорук и мрк, го-

Демижон за „мито“ некоме у поглаварству или у бановини. „Шјор Фелицијо“ са својом свакодневном отужном сатирицом — у „Јадранској пошти“ или у „Новом добу", не сјећам се више — он и његов, срастао с њиме, смијешни мушки кишобран, претеча и Сћатреајеоов а и свих оних потом који ће, као сигнали испаљени у поноћ, разапети своја злокобна крила: изнад облака. Те мрачне кринолине пови-. јести повјешане о. сунчеве претуберанце, ти црни кишобрани — шишмиши који ће нам ускоро застријети прољеће. „Балада превареног цвијећа“, хм, можда. Безазлено протуоборинске направе, што ће се преобразити у протуавионске, та најезда жељезних кацига, панцира и бајонета, тај пљусак мушког марширајућег Ргапе пасћ Озјеп корака, који ће од топле травањске кише сачинити олован дажд, од наше младости крвави рингешпил, а од изрешетане свакодневице пакао...

Родих се 10. травња 1922. године у усамљеној кући на рту отока Зларина, при узбурканом _ пламсају петролејке. Отац, нерасположен да се по оштру камењу, у мраку, узвере чак до У село по бабицу Воку, наредио је мајци нека се стрпи — за милога Бога — бар ло сванућа. Мајка, стрпљива и предана каква је била, зацијело би му била испунила и тај немогући супружански прохтјев. Али ја сам била безобзирна. МИ то је био мој први нијеми су: коб са оним који ми је још у мајчиној утроби намијенио име СУВИШНА.

Овако гласи прво најкраће поглавље моје „скспрес-ауто-биографије“, коју написах — за мене саму сасвим неочекивано — прије пар седмица, за неколико ноћи и дана малдане без паузе. Бит ће објављена, надам се, убрзо послије овог мушког кишобрана — као пандан и, могло би се помислити по интонацији уводних пасуса, као некакав шармантнији од овог и деликатнији „женски“ кишобран. Међутим, то су само „два лица медаље, два вида одабира тренутака и истина једне те исте прохујале јаве.

„Женски“ кишобран, наиме, у мојем животу и у мојој судбини — као, уосталом, и у жи“ вотном усуду небројених жена на овом свијету — из руке Створитеља је изостао. Нетом ступих на тврдо земаљско тло, крај мене се однекуд нашао и тај амблем мушкарчеве овоземаљске биолошке и антрополошке надмоћи. Није се нашла ни сабља ни пушка, и одмах се могло знати да ратник нисам и да — иако под Марсом _ рођена — нећу прва заподијевати кавгу. Носит ћу са собом, умјесто батине, мушки кишобран и растварат ћу га кад год се црне облачине обзорјем надвију. М јер сам жена, бит ћу због тог реквизита — свјесна сам — сматрана не само ексцентричном и луцкастом. него ће се и мој трновит женски, да, управо безнадно женски повијесни пут привиђати као хрпа нереда и протурјечја. Као жива потврда знаменитој тези да човјек — као

' особа додала бих — није оно што о себи, да

парафразирам даље, поезијом казује.

Мени је, међутим, управо тај мој вртоглаво-суновратно пријеђени пут значајнији од било чега на свијету, те да га расвијетлим и прикажем онаквим какав је он био и какав јест, жртвовала бих све што икад изразих језиком стиха, лепршавом симболиком метафоре. У тој мојој тврдњи садржан је, очито, апсурд — јер коме би било уопће стало до пјесникове инти-

мне судбе, ма каква била, до ГОЛИ А ДУР

(Наставак на стр. 12)

'