Naša stvarnost

/

58

lošćeni, potvrdili su mi to. Od tri orkestra koje |e vlada stavila na raspoloženje organizatorima jestivala („Madridski simfonijski orkestar”, „Madridska Filharmonija”, „La Banda Municipal de Barcelona”), nije se mogao skrpiti ni jedan čestit u dane štrajka. Dirigenti, pijanisti, pevači i kompozitori sedeli su u parteru „Paleau de la Muzika Catalina” sa šeširima na glavi, bespomoćno kao razlupani prozori hotela „Continental”. Ista slika videla se u Operi i na Kongresu muzikologa. Ali zato su se ulice gušile od dogadjaja.

„La Rambila”, jedan od glavnih i

najspecifličniji španjolski bulevar, sa fantastično „širokom promenadnom stazom, pod palminim „drvoredom,

koji je s obe strane opasan duplim tramvajskim „tračnicama, i ludim automobilskim prometom; „La Rambila”, čije mavarske fasade još prkose svojim nezaceljenim ranama i pukotinama u koje je general Bote sa Monjuitcha, „braneći prezidenta” zabijao čelične klinove najvećeg topovskog kalibra; „La Rambila” koja se kupa u gustom katalonskom suncu, vrila je životom današnje Španije: na svakom uglu, pod svodom koje palme, pred aparatima radio-zvučnika, oko preopterećenih nogara drečeće šarenih prodavnica ilustrovanih i dnevnih listova, tiskaju se gomile jednako zainteresovane i ftemperamentne publike.

U jednoi grupi neki koštunjavi gologlavi govornik koji nema dovoljno daha da stigne rečima svoju rasplamtelu misao, izaziva „burnu reakciju slušalaca čiji broj vidljivo raste. Na moje pitanje o čemu govori, moj španski kolega tumači:

— O jutrošnjem atentatu u „Continentalu”. Anarhisti su zajedno sa Ssocialističkim strankama vodili štrajk u

NAŠA STVARNOST

metalurgiji. Tri nedelje su, ne popuštajući, izdržali složno. Na to su poslodavci učinili izvesne ustupke (42satna radna nedelja, povišenje plata za jednu pezetu dnevno i dr.). Socialističke stranke bile su za to da se tim ustupcima (koji su se poklapali sa njihovim zahtevima) zadovolji, anarhisti su se profivili. Tu je došlo do rascepa. Anarhisti su i dalje tražili nastavak štrajka. Većina radnika, medjutim, prihvatila je ono prvo rešenje i pošla na posao. Štrajk je uspešno svršen. Anarhisti su izgubili oko 10.000 članova. Na to je proglašen štrajk kelnerskih radnika (koji mnisu imali fiksirano radno vreme, pa prema tome ni plaćen prekovremeni rad). Anarhisti su, poučeni iskustvom iz prošlog štrajka, razvili agitaciju protiv novog: štampali su letke, brošure, specialna izdanja novina. Nije pomoglo. Sa svih strana stizali su izveštaji o novim štrajkačkim grupama sa novih preduzeća. Plašeći se

— |ponovnog poraza, a da bi zastrašili

one koji su stupali u štrajk, anarhisti su bacili bombu u predvorje hotela „Continental”, od koje je stradalo oko 35 lica. „Autentična španija”, mislim, dok se nevericom pitam:

— 1 to se zbilia dogodilo jutros?

— Da, odgovara nemamo moj pratilac, pedeset koraka od vašeg stana. |

Zanemeo sam. Pa to se takoreći, pred mojim očima desilo islo onako kao što, eto, predamnom «ovaj gologlavi tribun kuje plan o proftiv-merama koje ću besumnje takodje videti.

— Španija ne skriva ništa, dopunjuje me mol prijatelj, oma se bori za svoju slobodu i ne stidi se toga.

Da. To mi je zbilja jasno. Osećam puno prisustvo te razgnevljene, osvetoljubive i ponosne zemlje u kojoj ljudi, više nego ma gde u svefu, zna-