Naša stvarnost
U ŠPANIJI
ju ceniti svoje „dostojanstvo i svoje pravo. Malo dalje — na jednom elipsastom skveru, iza razapete tezge prodavca uličnih novina, govori neka žena. Njen glas nije tako snažan, ni tako zvonak kao onaj prvi, ali je slušaoci tim napregnutije slušaju. Ona naizmenično govori i čita članak iz nekih novina. Interesujem se za sadržinu i dobijam objašnjenje:
— Komentariše članak iz „Otubre” (Oktobar) o ustanku u Estramaduri — objašnjava mi kolega. A
da, to mi je pričao i moj saputnik u vozu: Senisjentoza, selo u kome su poljoprivredni radnici 9 marta razoružali straže i preuzeli 800 hektara zemlje u zajedničko vlasništvo, dala je primer koji je prihvatila i cela provincija Estramadura (poznata sa . svojih „velikih poseda) „dižući se s geslom: „Zemlju onima, koji je obdelavaju”, protiv veleposednika. Njeni seljaci učinili su isto što i seljaci Toleda i Badajoza — prisvojili su zemlju „koja pripada svima kao i vazduh”, ne oštetivši nikoga — kako su u izveštaju Ministarstvu za Agrarnu reformu naveli, i „ne uvredivši čak ni stražare koji su čuvali posed”. Svaku rečenicu koju je ova žena izgovorila upijali su slušaoci bez daha. Samo onda kada bi ona ostavljala za časak novine i Živo komentarisala ono što se dogodilo, zagrajali bi svi.
Sakupljeni oko radio-zvučnika, slušaju na drugom mesfu prolaznici izveštaje o proširenju barcelonskog stadiona za „Narodnu Olimpijadu”, koja se sprema kao protest protiv fašističke Berlinske Olimpijade. Gomile sportista sa osmehom i gordošću diskufuju o značaju ove sportske maniTestacije čiji je cilj zbliženje medju narodima, pravo narođa na mir i slobodu, a ne borbu za prestiž medju rasama i sport u službi militarističke propagande.
59
I tako na svakom koraku. Grupe, zborovi, manifestacije, rezolucije, Uustanci, bombe — sve na ulici. Čoveku se čini da se u toj zemlji ništa ne dešava iza onih mavarskih fasada, po ćoškovima i budžacima — već da ie taj svet sve što je imao izneo na ulicu da ga tamo doživi ili podeli s drugim. Pa ipak jedna vrsta ljudi živi iza uličnih zidova Barcelone. To su stranci. Umoran od silnih utisaka odlazim uveče na festivalske koncerte. U kuloarima Clerk, Haba, Mme Berg, Gerhard Velsz, Eisler, Ansermet, Klenek. Medjunarodna muzička elita. Diskutuje se o sastanku plenuma „Medjunarodnog društva za savremenu muziku”, o potrebi „demokratizacije društvenih statuta”, o potrebi „likvidacije reakcije”, o „naprednom kursu koji odlaskom Edwarda Denta društvo treba da preuzme.
Nehotice poredim ton ovih diskusija sa onim što se dogadja napolju. Ne mogu da se otmem ufisku da se revolucionarna psihoza kojim diše ova topla zemlja, neosetno prenela i na njene goste koji kod svojih kuća možda drukičje misle (ako smeju da misle) nego ovde.
Za sutrašnji dan predvidjen je koncert u Montserat-u. Veliki centar katalonskog klerikalizma je taj stari manastir iz XII veka. Koncert srednjovekovne španske vokalne muzike izvodi proslavljena i u Srednjem veku širom Evrope poznata kapela „manastira Montserat, po kome je dobila ime čitava jedna stara vokalna škola u Srednjem veku. Nekada je on bio suvereni gospodar nad celom okolinom (u čijem jednom selu sa 2.500 stanovnika ima 32 crkve. Veliki deo njih je danas srušen). ,
Opštinski pretstavnici seoske „Federacije zemljodelaca” prokrstarili su u toku marta i Montseratsku latitundiiu.