Naša stvarnost

60

Više od 1500 hektara zemlje pripalo je seljacima koji su prvi put od XII veka izvojevali sebi pravo na samostalan život. Medjutim, to se dogodilo tek nedavno, a masivni svećnjaci, polileji, predikaonice i ikonostasi, koji podmuklo sveilucaju u polutami, lepljivi od teškog feničanskog zlata, zasićuju još uvek svaku šupljinu monumentalne katedrale. — Uverljivi profil osamstogodišnje „eksploatacije katalonskog naroda. Beležim podatke koji me frapiraju.

Uveče smo ponovo u Barceloni. Pokazujem svoj beležnik Eisleru, koga je, medjutim, više interesovala automobilska fabrika „,Hispano-Suizza”, zbog koje ie odustao od izleta. Obećavam mu da ćemo sutra otići da je · razgledamo. U medjuvremenu saopštavamo jedan drugome naše utiske. Proslavljeni kompozitor Brechta umeo je i smeo je mnogo toga da vidi u ovoj probudjenoj zemlji. Govori temperamentno i mnogo. Obojica smo prvi put u Španiji. Govorimo o svemu što smo doživeli. Upravo je ponoć. Trofoari i promenada „La Rambila” blješte od farova, reflektora i nebrojeno mnogo pari južnjačkih očiju šetača, koji se guše u prolazu. U Barceloni sve večernje distrakcije počinju posle deset — zbog vrućine. Ponoć je doba kada prvi talasi jutarnje morske svežine natope bulevare i rashlade tlo. Onda se može po volji šetati. Onda je sva Barcelona na nogama. Izlazi opet na ulicu. „La Rambila” teško da je prohodnija u po dana. Oko nas za stolovima stranci, Kinezi, Amerikanci, po koji Niger i mnogo Marokanaca. Svi krešte, smeju se i piju. Džez-orkestri sećaju na Monmartre. U jeku razgovora neočekivano osećam snažan pritisak na cevanicu a zatim u članku. Pokušavam, iznenadjen, da uklonim nogu . . . i ptimećujem da me · neko obema rukama snažno vuče ka

NAŠA STVARNOST

podu. Uveren sam da je po sredi zabuna: verovatno je neko zgrabio moju nogu u želji da podigne kakvo psetance sa ila. Intervenišem . . . ali u zabludi sam: prosed čovek sa zasukanim rukavima i klještima u desnoj ruci držao mi je već stopalo pod miš-

kom i žustrim pokretima vadio iz djonova klince. Uznemiren, gledao sam oko sebe tražeći objašnjenje.

Niko, medjutim, od suseda nije obraćao pažnju i ako je nesumnjivo da su svi videli šta se dešava. To me je uverilo da se ne radi o gangsterskom prepadu i ja bez daljeg protivljenja čekam ishod ove neobične procedure.

Snažni čovek je prvo vadio klince, zatim je ubadao u djon mojih potpetica nove, najzad ih je čekićem saterivao pod dion.

Kada je završio, podigao je svoju znojavu glavu zajedno sa masnom rukom prema meni i uz osmeh saopštio:

— Četiri pezeta, sedamdeset pet!

— Zašto?

s. . M

Ne skidajući ljubazan osmeh. čovek je pokazivao na moje djonove.

Pogledao sam, i video da imam nove gume.

Pošto sam bez protivljenja isplatio traženu sumu, pitao sam susede koji su me gledali potvrdjujući glavom: „Zašto je ovom čoveku bio potreban taj neobičan način poslovanja.”

— Ne treba da se čudite, gospodine, rekli su oni. U španiji ie više od miliona nezaposlenih. Od ukupnog broja radnika u Barceloni je permanentno bez posla oko 10%, to jest četrdeset hiljada. Drukčije nego podvalom nezaposleni radnik ne može doći do posla. Ako ko sedi na „Rambili”, nije nezaposlen, kao što je on. To mu daje pravo da „pošteno otme” ono na šta ima pravo. Tako misli on. Tako misle svi, pa i vlasti. Ako se pozovete na policaica, on će vam to po-