Naša stvarnost

.

JANMO VESELINOVIĆ

U svojoj bolesničko-radnoj sobi, sada već nažalost pokolni, mladi književnik i kritičar Branimir Ćosić, ponesen jednom od svojih omiljenih tema o karakterstikama naše sredine i naše kulture, nabacio je jednom prilikom interesantnu misao, koja bi se doduše mogla u mnogome upotpuniti, ali koja baca karakterističnu svetlost na neke kulturne pojave kod nas. COsić je upravo pustio iz ruku jednu svesku Rabelaisa, u razgoOvoru ju je ponovno dohvatio, udarao suvim prstima po koricama, i lica oživljena intelektualnim „uzbudjenjem, gOVOTiO: Evo, ovaj valjani Rabelais, čovek od pre više no četiri stotine godina, kao da je nedavno živeo i pisao, on u francuskoj literaturi nije istorijska znamenitost, nego još uvek svež i aktuelan, živ sastavni deo... a uzmite klasična dela naše literature, pisan u doba Flauberta, Tolstoja, Zole ili Dickensa, od njih do danas nije prošlo ni pedesetak godina, a mahom deluju kao iZ

. neke davne zaboravljene prošlosti, kao iz preistorije evropske

novije literature, kao požutela pisma iz mladosti neke časno ostarele i umrle devojke, te često prema njima možemo da Oosećamo samo hladno istorijsko poštovanie... ako čitate nanovo „Hajduk Stanka”, nije potrebno da ste sa druge strane saznali da smo pre sto i nekoliko godina u doba Goethea, |oš bili skoro nepismen narod, bez literature.

Ta konstatacija o zaostalosti i zakasnelosti našeg kulturnog razvitka mogla bi se, i trebala bi se, razraditi ukazivanjem na konkretne uzroke i uslove. Ostaje, medjutim, zasad činjenica, da manji deo literarnih vrednosti naše prošlosti pretstavlia živu kulturnu svojinu današnjih generacija, i da u našoi kulturi nema ni osnova One jake tradicije koja čini da u Irancuskoi književnosti ne samo što žive mnoge tekovine iz davnine, nego da je Gide na pariskom kongresu pisaca mogao s pravom istaći da je Rabelais uveo u francusku književnost ono osveženje, onu vulgarnu krv narodnih masa, onai doticaj sa zemljom, koji će uvek nanovo nastupati kada god zapreMi opasnost.da se književnost ukoči, isuši, uguši u formalnom „savršenstvu lišenom sadržaja.

Ako su neka dela Jakova Ignjatovića, Svetolika Rankovića, Jakšića, Domanovića, Ćipika, Kočića, pa i Sremca, i za nas danas delom dragocena svedočanstva o jednoi epohi srpske istorije i kulturnog razvitka, kao što je i politička pcezija Zmaja živ i strastan dnevnik onih godina, „Hajduk Stanko” Veselino-

vićev je stvarno naijrečitiji dokaz one naivne primitivnosti

Li • • vw · +. a • iz koje je naša literatura morala da se digne da bi se uvrstila