Naša stvarnost

BORA STANKOVIĆ

Kad se pomene Vranje, odmah se misli samo na njegova

“tri umetnika: na Koštanu, visoku, tanku, vitku Ciganku (kao

da je rasla zajedno sa jablanovima), sa anadolskim očima, mut-

nim na površini, ali sa upaljenom zenicom u dnu, na igračicu | i pevačicu, koja je zanosila vranjanske adžije i čorbadžije; za) tim na onog bezimenog pevača koji je ispevao pesmu „Stojanke, belo vranjanke”, i naizad-na trećeg umetnika, na Boru, koji Je možda sinteza svega OVOSa.

I nigde, možda, nećete naći bolji primerak za dokaz koliko atmosfera i sredina stvaraju umetnika, koliko je on zajednički proizvod udruženih težnja nesvesno manifestiranih, nego što je Bora. On nije imao školu ideja, kao Balzak ili Tolstoj, niti sistem tendencija kao Ibzen ili Gorki, niti principe umetnosti, pa ipak je dao i ideje i tendencije i principe. Originalan stva„ ralac, koji diše ritmom svoje sredine, on je umeo iz nie da Dpo-

sisa, kao bilika žihcama nerastvorene minerale iz zemlje, svu sirovu materiju svoje sredine i da ih hemijom artizma rastvori u ideje, konstrukcije, principe. Kao i bilika sok zemlje u čvrstinu stabla, u meso ploda, u novu klicu semena. Bora je ostavio i čvrsto tkivo svoga dela i klicu za novu umetnost. Sve to blago-

· dareći svome terenu, nadiubrenom zemljištu iz koga je nikao. 1 to u svemu: u koncepciji čoveka i sirasti, u melodiji rečenice. Vranje je nekada, pre jednoga veka, imalo svoju bogatu aristokraciju, begove i trgovce adžije, zlato, svilu, raspusne čOTbadžiijske sinove i ustreptale kćeri, koje zatvorene u kavez, kao "zveri, zevaju toplom strasnom čežnjom iz dna čeljusti duše; imalo ie svoje bogate čifluke na kojima seljak čifčija radi za gospodara i čeka isposnički strpljivo da kupi imanje svoga ga7 kad ovai dotruli; svoje Ciganke čočeke, svoju pijacu i svoJe radionice užarije. Takva atmosfera bogatstva i raskoši, zrela

i topla, pijana i žedna u isto vreme, radna i patnička, mogla je da stvara umetnost, upravo da prede njenu žicu iz takve diferencirane materije. Tai život je Bora uneo u svoje romane i drame. Svu duboku iskrenu i bolnu poeziju vraniskog derta, | „ Onog istočnjačkog bola od sukoba sa životom, sa čežnjiama, sa strastima, onoga bola koji se možda mogao prigasiti igrom i ciganskom pesmom. I ništa nije tako plodno za temu velike umetnosti kao sudari i batrganja u tobožnjem redu ali stvarnom haosu jednog utvrdjenog društvenog sistema, sistema koji ima i „Svoju luksuzno dekorisanu pozornicu i svoi mrak kulisa još više zacrnjen izukrštanim senkama palim iza platna | o jima blešti svetlost. |

%

i