Naša stvarnost

98 NAŠA STVARNOST

šeno krsti pred ikonom). Približava se pesma pečalbara koji se vraćaju, pesma odjednom umukne. Jeziva strepnja, mati krši ruke i juri po pozornici, ulazi Kostadinov drug i pruža stvari pokojnika. Ova scena, verovatno iskreno proživljena od autora kao što je iskreno primljena od velikog dela publike, deluje mestimice rdjavo pravliena, suviše pravljena. Kao što ni scena umiranja u pekari, zbog scene sažeta vremenski i prostorno, nije realistička. To je već krivica režije, a ne autora, da scena rastanka pečalbara sa ženama i zavičajem deluje neukusno operski, dako je muzika Slavenskog, sa motivima iz toga kraja, uspela da stvori štimung. Dekadentno-varoški lik nekih baletista, stilizovana gracioznost igre i mahanja ruku za rastanak — he, to ni jedan pečalbar ne bi mogao prepoznati kao nešto što mu se desilo. (Na galerijama je stvarno bilo nekoliko bolje plasiranih pečalbara; dva autentična pečalbara sa ulice, sa pocepanim odelima i šajkačama na glavi, kojji su dirnuto i zbunjeno gledali u scenu a u pauzama u publiku — nisu ličili ni na jednoga od prikazanih na sceni).

Slučajno sam drugi dan video na ulici jednu čudnu povorku: napred je išlo nekoliko cigana sa zurlama i gočevima, svirajući neku monotonu, mehanholičnu melodiju koja ie grcala. U kolima sedelo je dvoje dece, sa krunama od zlatne hartije na glavi — čitava povorka sa kolima pozadi išla je smrtno ozbiljna, i sa pocepanim i izmučenim likovima delovala je upravo svečano, iako je izazivala potsmešljivo interesovanje prolaznika. Scene na pozornici nisu postigle tu ozbilinu svečanost te pocepane povorke na ulici, koju niko nije režirao, čije melodije nije uvežbao nikakav dirigent. A delovala ie kao autentična umetnost — kao narodna umetnost.

Za razliku od početnika, donekle diletanta, Panovića, Todor Manoilović je stari rutinirani pisac, autor nekoliko dramskih komada. Njegova literarna rutina, koja nije sasvim i scenska, oseća se dosta u pismenim ftiradama junaka, kao i u igrama reči i aluzijama koje kao neka fina paučina prolaze kroz ovaj „istoriski film”. Film? Što se tiče živosti radnje i obilia dogadjaja i ličnosti, ovo nije film, nego neki dosta mršavi kamerni komad. Ali što se tiče netačnosti u prikazivanju istorijskih dogadjaia, proizvolinosti u tumačenju motiva dogadjaja, površnosti i drugih osobina koje bismo mogli sažeti u reči: kič, ovaj komad liči na amerikanske salonske istoržiske filmove.

Manoilović je uzeo jedan stvaran istorijski slučaj: Ludvig 1 Bavarski, zbog pustolovne igračice Lole Montez, najurio je jedno ministarstvo i svojim apsolutizmom izazvao nemire u Miinchenu; epilog toga bio je da je morao da pristane na proferivanje Lole i svoju abdikaciju.

Tu tačnu potku Manoilović je garnirao raznim mirodjija'ma-surogatima. On je bavarskog kralja, koji je u tadašnjem sklopu malih nemačkih država igrao dosta podredjenu ulogu,