Naša stvarnost

144 : NAŠA STVARNOST

ANDRE CHENIER

„Andre Šenije”, velika romantična cpera Umberta Ujordana, davana | početkom oktobra prvi put u beogradskoi operi. Svojom gradjom, koja se ne zadržava na uobičajenim kabinetskim stilizacijama životne zbilje, ipičnim za izveštale šablone velikocperskog spektakla, već iznosi istoriju na opersku scenu, „Andre Šenije” čini izuzetak od opere konvencionalnog tip. i slivovima revolucionarne bujice počev od donošenja ustava (1791) ba preko hapšenja kraljevske porodice, do rascepa revolucionarnih snaga : diktature Jakobinaca, — i sama revolucija, inspirisali su ilikea da stvori istorijsku dramu „,Andre Šenije”. -

Umberto Diordano, kompozitor 1. zv. „verističkog” pravca u romantizmu, za koji je karakterističan „brzi tok radnje učlanjen u površno al efektno slikanje sredine te obično živahno zahvatanje teatralno obojenih manifestacija ljudskih strasti”, uzeo je dramu Ilikea za osnov svoje istoimene opere. Iz same prirode „verizma”, kome su ljudske strasti, ubistva i krv. samo sredstva ostvarenja muzičko-dramskog efekta, proizlazi da Djordđana „Andre Šenije” nije zainteresovao kao povod kakve ideološke konfrontacije savremenih socijalno-političkih zbivanja, težnji i zahteva sa zbivanjima gradjanske revolucije koja je izvojevala gradjansku demokratiju (delo ie sfvo. reno 1896 g.), — već kao romantični junak okružen živopisnim dekorom uskcmešane mase koja traži krv i šeta se izmedju Konventa i giljotine, ne radeći ništa.

Zato je ljubavna Jogodovština Šenijea i Madlen de Koanji, supatrništvo sa Šarl Žererom, njihov duel i njihovo izmirenje pred izricanje Šenijeove osude na smrt, — bilo daleko važnije od samog toka revolucije, od diktature Jakobinaca koja je giljotinirala i Šenijea, od sukoba Jakobinaca i Žirondinaca, od sudbine revolucionarnih tekovina i pouka koje se iz njih mogu izvući. Pre nego revolucionar i pesnik, kod Djorđana je Šenije herojski, Tenor. A kako glavnom tenoru odgovara vodeća sopranistkinia, Madlen de Koanji je dramski sopran. Druga muška partija je naravno bariton i tako dalje. Ali uprkos tome, Šenije deluje mnogo istinitije od ostalih dela uobičajenog operskog repertoara.

Muzička vrednost Djordanovog „Šenijea” nije u otkrovenju novih puteva. On se zadovoljava iskrenom i nadarenom primenom osveđočenih iskustava svog operskog stila koji ie inaugurisao Pijetro Maskanji a usavršio Diakomo Pučini. Njegova muzika je poletna i ubedljiva; njegova kompozitorska tehnika zavidna a njegov ukus prilagodjen razumevanju široke publike.

Beogradsko izvodjenje „Šenijea” (čiju režiju je vodio g. ]. Kulundžić} spada u značajnija ostvarenja. Direkcija opere učinila |e dobro što je to delo stavila na scenu i donekle prilagodila svoj rad interesu današnjeg čoveka, koji će u njemu čuti poređ ostalog i himnu slobode i demokratije

danas isto onako aktuelnu kao i nekada —c JW#duO Marseljeza” Ruže de Lil: D-r V. V.

: TGK. A

„DBETIŠ&P MAPHUDBHB"