Naša stvarnost

JEDAN VID KRIZE DANAŠNJE MEDICINE

U vremenu raznovrsnih kriza kroz koje prolazi danas čovečanstvo, sasvim le prirodno, da ni medicina nije mpoštedjena. Kriza medicine Je samo jedna delimična pojava velike promene koja se zbiva u ljudskim shvatanjima i u njihovoj orijentaciji.

U čemu se sastoji ta kriza medicine, šta su ijoj uzroci i kakve će biti njene posledice? Kriza u pravnim, socijalnim i ekonomskim naukama razumljiva je, ali otkuda kriza u medicini? Zar ona nema samo da primenjuje tekovine egzaktnih nauka u dia-. gnostici i u lečenju obolelog čoveka kao i u čuvanju zdravlja zdravih liudi?

Doista, kad bi medicina bila čisto naučna disciplina, ne bi bilo razloga da bude u onakvoi krizi u kakvoj se nalazi. Medjutim, ona je jedna primenjena nauka i kao takva mora učestvovati u svima manifestacijama individualnog i socijalnog života.

U svom istorijskom razvitku medicina ie već preživela nekoliko perioda dubljih poremećaja koji su obično nastajali usled promena u shvatanjima osnovnih medicinskih problema i usled promena u shvatanju. cilja i smisla celokupne njene delatnosti. I ovoga puta radi se o krizi u istorijskom razvitku medicine kao nauke, ali i o krizi njene primene.

Sa razvitkom prirodnih nauka, magična i mistična medicina srednjeg veka morala je ustupiti mesto materijalističkom i mehanističkom shvatanju životnih pojava, koje je najzad toliko zavladalo medicinom, da sve ono što se ne vidi okom ili mikroskopom, ili se ne može dokazati hemijskom analizom, smatralo se prosto da ne postoji. Tako se nije znalo šta da se radi sa čovekovom svešću i sa psihom, koje su ipak važni činioci životnih pojava.

Grase i moderna monpeljeska škola, kao reakcija na ovo pozitivističko shvatanje, pokušali su da život objasne, ne kao izraz samo fizičko-hemiiskih pojava, nego i kao izraz jednog vitalnog principa. Ali ovaj neo-vitalizam je ipak odbačen od većine kao nešto nerealno i mistično, kao nešto što ne odgovara pozitivističkoi doktrini i nienom objašnjenju života. U živom biću nema životnog principa, isto onako kao što u kristalima nema kristalnog principa, ni u barutu eksplozivnog principa.

Ali u novije vreme ovo čisto prirodnjačko gledište u medicini pokazuje i svoje nezgodne strane. Lekar se mora baviti pitanjem čovečije psihe, koje je cstalo neispitano. On uvidja da psihičke pojave nije moguće objašnjavati kauzalno, onako kako se to čini za somatične pojave, nego samo po naročitim psiho-