Naša stvarnost

DECA UMIRU 31

2

Metalni kobac uz srdito brektanje motornog srca procepa meki modri baršun iznad sunčanog grada. Pa drugi,

treći,

četvrti —

čitavo strašno jato,

čitavo jato zloslutnica,

od kojih će grad da strada.

Pazite! Tako vam neba!

Pazite, dečice luda!

Kud trčite!

Kud gledate u vis, pilići bez zaštitnog krila!

Pazite, ludice! Odozgo smrt užasna podmuklo vreba! Smrt plamena, plinska i otrovna —

Prokleta bila!

Jao! Pazite!

Uzalud! '

Kasno je. Leže već petoro.

Jednom je telo razmrskano,

drugom zjapi rupa na glavi.

Jednom je ruka odletela. Ali oči sve jezivo pitaju: Zašto? .

Zašto? Zašto nas sažiže,

razara,

davi?

Decc na ulici, deco čiji su roditelji u boju, na radu, zašto ste sama izišla na ulicu, u tuču bombi što bije? Zašto se niste u sobe skrili, u podrume ispod zemlje? Mati će svisnut! Otac za vašu budućnost krv lije!

Pakleni tresak! Lomljava.

Ruši se petospratnica. Iz dima strše grede. Zjape utrobe. Džin se slama. A dole, u hrpi cigalja, nameštaja

i leševa —

dečica viču, zapomažu,

cvile,

umiru sred plama!