Naša stvarnost

POSETA 77

lovati? A Pane ima dva zlatna sinčića! Bistri i pametni!... A moj Jovo sad veli: Ništa vama ne treba, imate, kaže, punu baštu svega a ja i mrkvu kupujem! Pa neka im bude!

U sobi su gospodje pušile, pile kafu i grickale kolače. Nudile su staroga seliaka cigaretama.

— Neka, neka, dobra je meni i moja lula, — govorio je on smešeći se i pružao svoju veliku ruku prema malim tabakerama. — Pa i ovo je dobro za pušenje! — šalio se on.

U pretsoblju, opraštajući se sa domaćicom, gošće su poručivale: — Rukoljub milostivoi mami: Baš nam je žao što stara milostiva spava pa je ne možemo pozdraviti.

Mara je poslom ušla u spavaću sobu koju su od trpezarije delila staklena vrata prekrivena tankom zavesom. Pored zavese pogledala je starca. Nasmejana, zadovoljna lica gledao je u vrata. Onda se njegove staračke oči zadržaše na stolu. Zašuštaše novine. Starac ih je samo odgurnuo. „Kh”, nakašlja se on kratko, podiže se, nadvi nad sto — i brzo poče da kupi iz pepeljare velike čikove „Vardar” cigareta. Punu šaku opušaka gurnu u džep. Sede opet, teretno zaokrenu kolena od stola i pomažući se desnom rukom, prebaci nogu preko noge. Uze novine i pogleda u prozor. Padao je suton. „Kh”, kašljucnu seliak, laganim pokretom potraži maramicu u džepu, smače, lagano, zavinutu žicu iza velikih ušiju i poče lagano brisati naočari.

Sutradan su seliaci otputovali. Sin ih je ispratio. Mara je nosila korpu. Pred stanicom, advokat je zastao, izvadio lisnicu i pružio ocu papirnatu novčanicu.

— Nije ni meni lako, ia sve moram kupovati, — izvinjavao se sin. .

— Ja ne moram kupovati ništa, — odgovori zadovoljnim osmehom otac. — Ako nemam para, ne moram kupiti ništa! Niko me ne nagoni! -

Starac je uhvatio svog visokog sina pod ruku i ponosno koračao uz njega. Ponekad bi zastao i gotovo detinje molio:

— Pa dodii kući, bar na dva-tri dana!

I dodavao tiše; premećući štap:

— Pa nama ie dika da ti dodješ!

Idući sa Marom, starica je poverljivo i kao nekom bliskom i odavna poznatom, govorila:

— Otišli bi mi još juče, ali šta bi u selu rekli!

Pre no što će ući u vagon, privukla je Maru i poljubila je u obraz:

— A ti radi, da šta ćeš! ] Angelina je radila po kućama. Svemu se je izučila.

Nakrenute glave, otac je držao sina za ruku i govorio stisnuta glasa: |

— Meni je žao što idem! Mogao sam još ostati...