Naša stvarnost

U MARGINALIJAMA 87

metnosti prima kao neki kulturni forum, zavisi od javnosti, od kulturnog nivoa naše sredine, od kritike i štampe. Geca Kon je u svakom slučaju ispekao zanat u osmoi umetnosti, u umešnosti plasiranja svoje knjige i svojih zasluga. On poznaje našu sredinu i naše kulturne radnike. (On ih baš i ne eksploatiše uvek onako kako to oni kukaju). Geca Kon izdaje. O vrednosti izdanja može se (i trebalo bi) govoriti. Ali svakako, niko ne može zahtevati od Gece Kona da umesto vešte reklame o „najepohalnijem delu sveta i istorije? sam objavi kritiku, iz koje bi to neuporedivo delo izašlo očerupano i golo. U klasično objektivnoj „Pravdi! izašao je vic u vez sa tim nesrećnim „petkom, te se ispod karikature, G. Kona veli: „Ovaj Gecin „književni petak je zaista crni petak naše književnosti Ovaj hrabri vic nažalost baš ne miriše mnogo na načelni stav. Povika na Gecu Kona miriše više na jevtinu dđemagogiju u vezi sa rasnim pitanjem, a karikatura Gece Kona sa grbavim nosem, koja je izišla u listu, nekako je u vezi sa skupim reklamama — koje u tom listu ne izlaze. U slučaju, „Književnog Petka” više se rađi o listu nego o đavaocu oglasa. To da se tu lstovima, i ne samo u oglasnom delu nego često čak i u glavi, štampaju plaćene štvari, nije ništa neobično ni za koga. Radi se samo o tome da ozbiljni listovi, a „Politika” pretenđuje na rang „najsolidnijeg „objektivnog” dnevnog lista kod nas, paze više na izgled. Na taj izgled je morala paziti više i Cvijeta Zuzorić, a ne Geca Kon. Cvijeta je, pod nazivom Dana Knjige, dala izložbu nekolicne domaćih — izdavača. (Nekoliko domaćih izdavača, koji su pored „stranih” autora dali i nekoliko „domaćih”, nisu ovđe izložili svoje knjige, mne slažući

se sa ovakvim ograničenjem „knjige”. Potpretsednica gdja Krista Djordjević je u dobroj nameri i simpatično pozvala i neke od naprednijih „domaćih” pisaca, ali se ovi nisu odazvali, bez ikakvog „•omalovažavanja toga poziva, ali zbog uvažavanja poziva književnika, koji se ne da skučiti u uske pregrade).

„Mladi kwrjah” i kulturna kolonija” Pre nego što je počelo prvo književno veče pred odabranom publikom od tridesetak poseticala zajedno sa upravom, pozdravjo sam se sa Petrom S. Petrovićem, učesnikom te Vvečeri. Upitao sam ga kako mu se dopada poseta. „Kulturni odziv!, rekao je ironično, ali neodredjeno. „Kakva stvar, takav i odziv”, rekao sam, posmatrajući ugledne „književne figure kako se klanjaju poznanicima, a sećajući se književnih priredaba gde je publika skoro raznela dvoranu. Upitao sam „pPetrovića, nije li postavio sebi pitanje da li mu je mesto na ovoj priredbi, medju „ovim učesnicima, dalekim od težnji narodnih slojeva danas. On se na svoj temperamentni način razmahao, uveravajući me da sam ja kabinetski čovek, čistunac, da se ne treba uvlačiti kao puž u kućicu, nego učestvovati, govofiti svugde. Neka oni govore svoje, ja govorim svoje, nema to veze, ne treba mi da ćutimo dok oni stalno govore, } t.d. U vezi sa karakterom izložbe i sa mojom diskretnom primedbom da se ostvarenja duha danas, kao nt* pre, ne mogu ceniti po pogranično-carmskim oznakama „naša” i „tudja”, da danas u Evropi, u svetu ima duhovnih veza koje idu preko uskih granica, Petrović je pao u nov zanos: „Dosta je već te evropske i svetske knjige, treba mi, gospodine moj, da se čujemo, da damo onaj naš specifični zraz, našu dušu...