Naša stvarnost
U MARGINALIJAMA
nom stražom našu kulturu (ali je ipak pustio preko granice neke tudje ideje), postoje duhovne „klime”, „izoterme”, kako je to jednom rekla gospodja Isidora Sekulić.
Iskren pljesak
Govornički efektno predavanje g. Velmara, honorisano učtivim pljeskom, nastavila je gdia Dara Milošević recitacijom. Onako kako su nekada tu provinciji smatrali da treba „poetično” recitovati, gdja Milošević je izuzdisala i izjecala dve pesme M. Rakića, razbilajući klasično klesanu harmoničnost stihova. Publika je uglavnom čula neke refrene: „Spaaavaj! Truni! Mrrrtva duuušo — u pokkrovu beeednom!” Posle je recitovala nešto o usnama koje se približu|u usnama, i završila: „Iščeznimo oboje!! Na to je moj prijateli, mneinfelektualac ali priateli poezije, zapljeskao.
Bestelesni stihovi i veliki mislilac
Petrović je, bez mnogo oduševljenja, pročitao jedan svoj prozni fragmenat, epizodu iz doba „prevrata” u Slavoniji 1018, sa dosta interesantnih zapažanja. Stihovi T. Manojlovića zalepršali su bestelesno po sali. Kad me je prijateli upitao o čemu se radi, nisam umeo da mu kažem. Čaj se već sipao u šolje, koliko kupona toliko šolja. Beo sto je očekivao one goste „sa čajem”. Ali je prethodno još g. Siniša Kordić pročitao nekoliko svojih dubokih misli. Naprimer: „Pravi mislilac ne ide za objektom, nego sam stvara objekat svoje misli, zato se ova zove objektivnom.” S. Kordić potencira dubinu misli lepršanjem lepe brade i talasanjem melodioznoga glasa.
G. Svetislav Stefanović, koji se dostojanstveno šetao i osvrtao, razgovarao se sa Cvijefinim „portrefstom”, g. Veljkovićem. Ovaj je rekao, glasno: „Ova današnja publika
89
je direktno cinična. Ne samo što ne priznaje vrednosti, nego je cinična.”
Neću da budem ciničan, i neću da činim zaključke iz svega ovoga. Dodajem samo da su ostale književne večeri iza ove uglavnom bile u ovome tonu. Treba istaći neobičnost i originalnost g. Vinaverove teze, da je jedina opasnost za „umetnika, |edino što ga sprečava da stvara i što ga uništava kao umetnika, to da postane puritanac. Prigovor Rake Drainca nije uticao na tai zaključak. Na nekim kasnijim večerima čitali su radove i Gustav Krklec, o Krležinom „Petrici Kerempuhu”, i gdja Lebl- " Albala, ističući neke pojave u novoj literaturi kod nas, priznajući vrednost nekim delima socijalne literature. Uz predavanje g. Sv. Petrovića o Aleksi Šantiću(!), recitativni hor „Samopomoći” recitovao je Šantićevu pesmu „O klasje moje.”
Bilans bez zlobe
Bez ikakve zlobe rečeno, „Dan knjige” u paviljonu Cvijete Zuzorić nije bio dan knjige u pravom smislu. Sem foga, nemožemo da zaboravimo da sukob izmedju gospodja i tridesetak umetnika nije bez veze sa Cvijefinom koncepcijom umetničkog rađa. Naknadno je pretsednica gdia Stanojević dala ostavku, a ostale gospodje su je kumile da ostane, jet bez nje ne može udruženje da služi negovanju umetnosti. Pez veze s tim kako će se ta kriza uprave rešiti, „Jesenja izložba”, bez slikara bojkotaša, u buadućnosti će se citirati kao zastrašujući primer.
I ne ulazeći dublje u analizu sukoba izmedju Cvijete i umetnika (koji će se izgleda uskoro likviditati), možemo s punim pravom konstatovati da Udruženje prijatelja umetnosti ne oseća potrebe naše sređine za umetnošću i kulturom. ]. P.