Naša stvarnost

UMETNIČKA HRONIKA 95

uljez, parazit, ali i neophodnost za prazne, površne snobovske krugove mondenskog sveta. U njegovom feljtonskom konverzacionom duhu, u njegovom bacanju duhovitih salonskih zrnaca u vetar, u njegovoj frazi koju skriveno prati ironični potsmeh radjaju se umetničke reputacije u tom svetu, kao i ljubavni zanosi, pale se erotične vatre koje kad se ugase otkrivaju najobičnije vulgarnosti.

Slikar Aurel iz čijeg ateljea pošao je simbolični motiv komada samo je kreatura koja živi od duha ovog propalog, beskućničkog plemića. Vitez Oliver Urban i ako je sporedan u radnji ipak je centralna ličnost komedije, jer je njegov pogled na svet, njegovo ponašanje u prijatelistvu i ljubavi odraz blaziranosti, neiskrenosti, sterilnosti onih koji ga primaju i drže kao svog arbitra ukusa i otmenosti. Njegov dominantan cinični smeh isceren je nad ogromnom prazninom. Ona je najviše, ona „Enjila neranča” o kojoj se u „Ledi” govori, neranča koja je otpala s trulog stabla Glembajevih i pada tupo, okomito u bezdan besmisla. Niegovo prisustvo je otsjai moralne izgublienosti i u onoj ftipičnoi bračnoj zajednici kao što je ona slikara Aurela i Klare. Nigde nijednog zračka iskrene ljubavi i zdrave osećajnosti, prisnije vezanosti nema u foj sredini koju Krleža slika u „Ledi”.

„Leda” nema sažete i u snazi ujednačene dramske kompozicije. Ona daje intimne odnose, bračne sukobe, ljubavnu pustolovinu i razočarenja bez težep komplikovanja i zapleta dramske radnje. Ona je uglavnom konverzaciona komedija, s više zadržavanja na karakterizaciji ličnosti, na slici isečka sredine, nego na modeliranju tog isečka i na razvijanju dogadjaja iz života lica. Klamfar je napušten u prvom činu koji je najbolje umetnički i pozorišno izradjen, s najviše književnog ukusa i dramske snage u izrazu. U drugim činovima ima i izvesne raslegnutosti (scena 8 pijanstvom), pa i padanja iz težine ozbilinosti komedije u ležernost karnevalske igre, koja ne odgovara snažnom kritičnom stilu Krleže. Naročito četvrti čin pokazuje nedostatke kompozicije i gubljenje snage u izrazu.

Komad je pored njegove vrednosti koju smo istakli ispođ širokog i prodornog i kritičkor zahvata sredine u drugim komadima Krležinim. U „Gospodi Glembajevima” jie slikar Leone pobunjena savest koja iako ne uvek dovoljno jasno i ponekad malo zbunjeno, reagira na laž i hipokriziju. Ovde tog glasa savesti . koji publika uvek toplo prihvata nema. Kritika društva je indirektna, bez otvorenog, neposredno izraženog revolta, preko satire. A tu satiru dosta drži za gušu intelektualna zasićenost ciničkog duha viteza Olivera Urbana.

Osetila se velika razlika izmedju igre zagrebačkog gosta gp. Stroci-a (vitez Oliver Urban) i igre prikazivača beogradskog Narodnog pozorišta. Beogradski prikazivači pod vodjstvom režije g. Nadvornika nisu uspeli ovog puta da se užive u Krležine dram-