Naša stvarnost

: : : ; 5 E

SR AKU O AAN

96 NAŠA STVARNOST

ske ličnosti, da nadju potrebnu boju i ton izgovora njegovog rečnika, kao i da pogode verni lokalni izraz. Igra g. Stroci-a izdvajala se prirodnošću, kao i potpunim sigurnim vladaniem uloge. G. Stroci je dao vrlo živu sliku ciničnog blaziranog plemića, koji se namerno i rafinirano igra svojim superiornim duhom. U njegovoj igri koja je bila mestimično i u stilu lake komedije, bilo ie izraza i otmene ležernosti. G. Zlatkoviću ie nedostajala ležernost i prirodnost u karakterizaciji Aurelovog intelektualnog siromaštva i površnosti. Ne sasvim ujednačena je bila, ma da je imala dobrih mesta, gospodjica Urbanova (Melita) u tumačeniu nervno nezadovoline histerične ali otmene dame iz plemićskih kuća. A najmanje je gospodia Markovac ušla u psihu inteligentne, duševno i čulno uznemirene Klare, dajući scenu podavanja Oliveru bez intenzivnijeg: doživliavania naglo razbuktalog erotičkog momenta. Scenu pre toga, Uuz pratnju Šubertove pesme za razliku od lakoće i ubedljivosti g. Stroci-a u nameštenom pozerstvu i deklamovanju, a scenu u četvrtom činu sa neozbilinim izrazima banalne i plitke komedije. G. Živanović je prikazao Klamfara u sirovoi jednostavnosti, bez jače karakterizacije njegove pogospodjenosti i bez zagrebačke lokalne boje.

VELIBOR GLIGORIĆ

»SREĆNI BRAK« OD TRIGERA U BEOGRADSKOM NARODNOM POZORIŠTU

Sovjetska dramska produkcija ioš je uvek daleko od pozorišne publike kod nas. Pozorište kad hoće da zastupa dramska dela iz te produkcije, trebalo bi da odabere ona bolja.

Komad tretira problem procesa pune emancipacije žene u novom društvu, njene ravnopravnosti s muškarcem u bračnoi zajednici. Aleksandar Uzorov, arhitekt koji ne pripada partiji primio je tu emancipaciju samo s formalne strane. U njemu ie ioš veliki i premoćan ostatak predrasuda o ženi čija uloga u životu je svedena na stvaranie udobnosti domaćeg kruga, na podredjenu saradniu u tehničkom organizovanju poslova svog bračnog druga. U takvom se shvataniu ide za tim da se ženin lični život potpuno subordinira svome, pa da se uživa samoživo u svojoj muževnoi superiornosti. Aleksandar Uzorov potcenjuie prirodne sposobnosti žene, gleda u nioi „slabiji pol”, inferiorno biće koje nije kadro da obavlja takve „muške” poslove kao što je naprimer projektovanje zgrada, već ioi ie od prirode odredjeno da prži piroške, a da od duhovne hrane žvaće samo Ono što muškarcu godi. Na intelektualnu kreativnost žene, njenu energiju, sposobnost inicijative, samostalnosti i durašnosti u radu, gleda se s predubedjeniem i potsmehom, a svaki njen pokušaj preuzimanja voćstva i starešinstva u izvesnoj oblasti inte-