Naša stvarnost

JEDAN DOKUMENT 9

jedan ral, u kome bi većina drugih videla samo priliku da sa sebe sfrese . . . pritisak koji je tako dugo mučio . . .

Ne, faj rat je nemoguć. Nemačka ne može da ga vodi, i ako su odgovorne ličnosti iole razumne, onda njihova uveravanja o spremnosli za mir nisu ono kao što bi fo, namigujući, hteli da prikažu svojim pristalicama: fakličke laži, nego poliču iz bojažljivog uviđanja te nemogućnosti. Ali ako ne može i ne freba da bude rata, — čemu onda . . . sve fo? Čemu usamljivanje, neprijateljstvo sa svetom, bespravnost, duhovno fuforsivo, kuliurni mrak i sve vrste oskudice? Zašto ne radije povratak Evropi, pomirenje s njom, slobodno, klicanjem celoga sveta pozdravljeno učlanjavanje u jedan evropski mirovni sistem, sa svima onim šfo uz fo spada: slobodom, pravdom, blagostanjem i ljudskom pristlojnošću . . .?

Zaista, zaboravio sam, gospodine Dekane, da još jednako Vama govorim. Zacelo mogu da se fešim fime da ste već odavno prestali da čitate, zaprepašćeni jednim jezikom od koga ste se u Nemačkoj već godinama odvikli, obuzeti strahom šfo se neko drznuo da se starom slobodom služi nemačkom reči. — Ah, nisam govorio iz drske oholosti, nego iz brige i muke, koje nisu mogli da me razreše Vaši gospodlari kad su dekrefirali da nisam više Nemac; iz polištenosti duše i misli, od koje za čeliri godine ni jedan jedini čas moga živofa nije bio slobodan, i protiv koje sam iz dana u dan morao da sprovodim svoj umehnički rad. Nevolja je velika. | kao što čovek koji iz religiozne stidljivosti samo feško izgovara a kamo li napiše Najviše Ime, u frenufcima duboke pofresenosli, radi najvišeg izražaja, ipak ne može a da se

njime ne posluži, dopustite mi da — pošto se ipak ne može sve reći — završim ovaj svoj odgovor krafkom usrdnom molitvom: „Neka Bog pomogne mojoj . . . zemlji . . .”

Kiisnacht na Ciriškom Jezeru, Nove Godine 1936–37.” Thomas MAMN

Daniel Ozmo AUTOPORTRE