Naša stvarnost

SMRT MILANA SRŠKIĆA 119

Rođen u Bosni i vaspilan politički u školi političkog oporlunizma, on nikada nije bio ni s narodom ni za narod. Milan Srškić je kao politički čovek suvereno prelazio preko činjenica bosanskog živofa, vodeći politiku priželjkivanu iz carskog Beča. Ukoliko je njegova politika pre rata bila nacionalna, ona je fo bila samo ušoliko što se lada nije mogla voditi politfika sa drugim fitulusom. Ali karakter fe naciona!ne politike nije bio određen nacionalnim fežnjama većine srpskog naroda u Bosni, nego željama Beča da nacionalnu politiku bosanskih Srba, koja se nije mogla iskoreniti, svede u one oblike koji su odgovarali ležnjama samo bogalijeg srpskog građansiva, i koju je vodio krug oko „Srpske reči” u kome je Milan Srškić bio prvi čovek.

Posle rata Milan Srškić je nastavio istu politiku, politiku linije najmanjeg olpora, politiku konstitucionalnih ministara, koji su uvek eksponenti jedne uže ili šire klike, koja na ovaj ili onaj način, drži stvarnu vlast u rukama. Ako bi beli da u istoriji Srbije fražimo primere slične političkoj ulozi Milana Srškića, mi bi se morali zaustaviti na ličnosti Filipa Hristića, koji je bio samo činovnik, i koji nije hfleo da bude ništa drugo nego činovnik. Ni Srškić nije bio ništa drugo nego činovnik, i ako to nije nikada javno priznavao. | uloliko se razlikuje od Hrislića i sličnih. Naproliv, pokušavao je uvek da svojoj delainosti, koja je bila naročito opsežna u periodu aulorifalivnog režima, čiji je on nominalni zakonodavac bio, dade jedan politički dekor i da na taj način lu delafnosi zaštfili od jedne prelazne činovničke efemernosti. To mu, naravno, nije uspelo, i zafo je bio likvidiran.

Mnogi su politički ljudi grešili, i za mnoge se od njih može reći da su grešili u uverenju da rade dobro za zemlju i za narod. Milan Srškić je bio međulim čovek koji nije imao osećanja za ovu zemlju i za ovaj narod, njega su rukovodili u njegovoj politici molivi jednog birokrate i jednog „gospodina”, koji je u fu svoju birokrašsku i fašlihansku psihologiju i delalnost unio nešlo političkog femperamenta i vežšline.

KO JE KRIV?

Istraga o krivici za kafastrofu velike vazdušne lade „Hindenburg” nije još završena. Ali su se u sveliskoj šlampi javile verzije, koje krivicu bacaju ili na sabolažu ili posadu dirižabla, zbog rđavog aleriranja, odnosno rđavog manevriranja pred spušlanje.

Mi smo uverenja da nijedna komisija nije u stanju da fačno ulvrdi neposrednu i individualnu krivicu. Ali bi svaka komisija mogla i morala da ulvrdi generalni uzrok zbog kojega nužno mora da dolazi do kaltasirofe i pri najmanjem poremećaju, i pri najmanjoj individualnoj pogrešci. Taj uzrok leži u činjenici, da je dirižabl bio punjen vodonikom meslo heliumom.

Vodonik je bio do sada uvek razlog katastrofa dirižabla. To je ufvrđeno već u dva maha, i za lo se od fada prešlo na punjenje heliumom, koji onemogućava lu vrslu kalasfrofa, koju direkino pogoduje vodonik. Zato se postavlja pitanje zašto „Hindenburg” nije bio punjen heliumom?

Na fo se može odgovoriti fek onda, ako se uzme u obzir privredna polifika Trećeg Rajha. Nemačka nema heliuma. Znači, ona ga mora kupovati. Za lo su pofrebne devize kojih ona nema, uprkos privrednom „prosperile!u” koji je zavladao nemačkom privredom. Zbog loga sivorena privredna poliiika