Naša stvarnost

PISMO IZ KANTINE 11

ona. Neke su iznosili ugljenisane, bezoblične tako da ih nisu mooli prepoznati, kao da su leševi stranih ljudi. |

Deset godina pod zemljom učinile su da je od običnog pečalbara poslao pravi rudar. Njegovi ljudi bili su uvek frezni | namršleni. Kad je olvoren naš rudnik agenti su ga za dobre pare doveli ovamo. Metalni rudnik za njega je bio nov i čist, nema melana, ugljenog praha; drvo u podgradi ne puckefa sumnjivo; svuda visoki i krti galenitski zidovi sa zlatnim trakama pirila; kanfina sa šarenim, opranim čaršavima; kad se vrališ iz okna, mogao si da sediš kao čovek i da piješ iz čiste čaše. To traje dok fe ne poklopi deset tona srušene lavanice... Ako popiješ svoju

latu...

_ Tamna zavesa šume poslaje nevidljivija. Slap hidrocentrale čuje se jasnije. Ciqarefa na šarenoj pepeljari dogoreva. Kanfiner pali sijalice i donosi novu flašu vina zajedno sa fanjirima za Večeru. Sipam sodu u njegovu čašu, dok on posmafta vrhove po-

modeelih prstiju, koji čudno odudaraju od beline zavoja.

Isti razgovor ponavlja se već nekoliko pula. Ali iz dana u dan staro uznemirenje kao da se stišava savladano umorom i groznicom proleća. Ja ćutim, gledam drhtanje njegove ruke i čudni melfalni sjaj njegovih očiju. Govori slalno o nedavnoj katastrofi. Drugi jedan udar, za njega iznenadan kao i smrt radnika u orti irećeg horizonta, pomutio mu je sasvim živof, bacio ga za ovaj sto u kantini gde provodi ceo dan i skoro celu noć. Tako prolazi njegovo bdlovanje, ali mu je ruka još uvek čudno modra i možda će ostali bez nje.

Kalasirofa, o kojoj si toliko čitao iz novina, izgleda da je, bar po njegovim rečima, bila sasvim drugojačija nego šlo se mislilo. Ono šfo sam danas čuo od njega uzbudilo me je do krajnosti, iako sam i sam, pre dve godine preživeo jednu sličnu paradu.

14 februara, u 7 i 45 uveče, fri tupa udara vazduha umesto pucnja ugasila su lampu kod skrefnice. Na zidovima, senke sa bledim ivicama dobile su ponovo svoju oširinu. Posle je došao strahovit udar kao nekom ogromnom rukom u leđa. U ušima mu je zazujalo kao da se ogromni mlazevi nevidljivih vodopada stropošlavaju niz melalne zidove donje galerije. Sa tavanice se osulo nekoliko grumena rude. Radnici na ortu, unezverenih lica, prekinuli su posao. Dole, ispod njihovih nogu čulo se stalno oburvavanje slično grmljavini, a za vreme prekida cepanje i lomljenje u zidovima dolazilo je kao neki čudan uzdah iz mraka leve galerije. Sijalice su i dalje žmirile, čelični konopac se frzao vukući uz gezenk vagonele pune rude. Njihovo kloparanje nije moglo da priguši krto šušlanje svoda polkopa. Novi udar vazduha pome= šan sa lomljavom bacio ga je na zid pre negoli šlo je imao vremena da upita šta je fo sa minerima u donjem horizonlu. U isto vreme sijalice su se pogasile. Vagoneli puni rude pošli su u istom momenfu naniže villajući ofkinufim konopcem po mraku i šibajući njime po zidovima galerije.

BEC, 2080