Naša stvarnost

MIRKO IMA 16 GODINA 23

zbog majčinog upadljivog preipostavljanja slarijeg sina, već i zbog njene dvoličnosti. U ušima su mu i danas zujale reči koje je ona svaki čas ponavljala pred ukućanima i goslima: „Jedna dobra majka ne sme da pravi razliku između dece ... Sva su ona podjednako moja, pa ipak... ovog Peru toliko volim da baš ništa ne mogu da mu odbijem. Mirko li je nekako krut i divalj, dok je Perica umiljat i mio — sušta njegova prolivnost. Ume ti on oko svoje mamice i oko svakog... un vrai coeur lendre...

A zašto ne ispriča goslima, (ni fali nije smela da kaže), zašto ne ispriča, selio se namah, kad je njen umiljali sin, fo njeno „nežno srce”, zapušilo čunak u kuhinji i pustilo da dim zamalo ne uguši Lizu koja se bila zaključala, braneći se te noći od na-

kresanog gospodičića, jer nije hfela da mu da... Majka je na vrat na nos objasnila kuvarici da je Herr Peler nur elwas nerwos i da o fome... pst... nikom ni reči! O, još kako' laže ona, mi-

slio je, dodirujući ponovo levom rukom novac za ploče, i to još napismeno. Zatreba li joj samo!

| danas je Mirko uživao što je ulovio majku na delu laži i nedoslednosti. Bio je srećan što je još jednom raskrinkao njena „načela”. Pa ipak, kao i uvek dosad, to ga je olkriće prilično mučilo. Njegova fek probuđena mladićska osetljivost nikako nije mogla da se pomiri s lim da je on jedan deo fe žene. A svakodnevno, svakim svojim pokretom, bio je opomenut da između njega i nje postoji upadljiva sličnost. Sličnost koja je u njegovoj svesti bivala sve značajnijom i nepodnošljivijom. Samo je on od dece bio levak na mamu. Danima je vežbao svoju fromu i nerazrađenu desnicu da se ona prvo maši za čašu pri stolu, kako bi već jednom prestao da bude ogledalo svoje majke, njen pljunuti sin. Današnje slobodno posle podne došlo mu je, međulim, baš kao dar fe majke. Kao poklon njene prevriljivosti. To ga je još više peklo. Nikako nije mogao da iščupa iz svoje svesti svu lu hrpu porodičnih laži i istina. Efo, nikako nije mogao bezbrižno da uživa, slobodan, van školske klupe, na ulici, sa suncem koje je osećao u kosi i na ramenima. Van fe ivrde klupe koju je sve leže i nezgodnije nosio na svojim kolenima. Tražila su više mesla.

Spušlajući se Krunskom ulicom, pored ofvorenih prozora kroz koje su se, posle ručka, velrile sobe i po gdegde čulo fromo disanje, ope} je on, po sflofi pu? možda olkako zna za sebe, sasvim razgovehno video celu svoju kuću. Ceo nakinđureni porodični dom, u kome su blještave, glatke i skupocene stvari bruTalno izložene, skoro namelfane svelu, dok se oslfalo, izlizano, ispucano i sramno, čuva od Hfuđih očiju i krije negde iza zaključanih vrata i zavesa. Sa izvesnim zadovoljstvom, kao da je u pilanju već golova osvela, upoređivao je kuću i majku, i odmah oikrivao nerazlučivu vezu između njihovih dvoličnosti. Zar ne krije i ona svoj pravi lik iza gustog pudera i čitave poplave medenih reči! Beži ona ujulfru čim neko zazvoni! Ali Mirko zna kako to lice izgleda! Toliko puta, uveče, kad je ona, u spavaćoj sobi, iza