Naša stvarnost

94 MATIĆ [ VUČO

olškrinutih vrata, sa sebe svlačila mider. Mirko zna njen slas i njene istinske grudi!... A zatim, u svojoj postelji, svake večeri na brzu ruku razmeštenoj na niskom kauču, toliko je puta slušao iz susedne sobe njihovo suvo škripanje. Video je on le stare plehane krevele, na čijim se ivicama lomila zelenkasta svellost kandila . . .

Jer u kući gospođe Side i gazde Milana Profića, člana firme Kačkelić i kompanija, najveće beogradske {irgovine džakova i cirade, od 1926 godine, kada je porodica Prolić dozidala jedan sprat i iz osnova renovitala svoju kuću u Krunskoj ulici, nije se mogao više videli nijedan krevet. Istina, i sada gospođa i gospodin Protić spavaju u svojim nekadašnjim, sastavNeenim braun plehanim krevetima, ukrašenim girlandama pozlaćenih ružica i zasfrfim famno-zelenim plišanim prekrivačima, ali niko od mnogobrojnih zvanica ove kuće, pa niko čak ni od rođaka, te krevete nije više mogao da vidi. lako „vrli” supružnici, koji su već bili na pragu da proslave: frideselpetogodišnjicu svog javno! neukaljanog braka, ni za živu glavu, danas kad su zaplivali olmenim vodama, ne bi dozvolili da njihov sadašnji svet ugleda makar i iz susedne sobe ove matore krevele, ipak ih oni, iz čistog sujeverja, nisu izbacili iz kuće. Gospođa Sida Protić dočekala je da igra bridž u salonima gospođe Marinković, doživela je da bude članica „Cvijete Zuzorić”, kupovala je pariske modele kod Ruže Koen, mazala se kosmeličkim produkfima Elizabete Arden, i sa ogromnim zadovoljstvom, posle svakog bala, čitala u „Vremenu”, a ponekad i u „Politici”, da je njena ćerka dražesna Mena, „,u ružičastoj haljini od fafte”, ili „ju vrlo uspeloj foaleti od žutog pana”, ili „sva u belom filu kao pena”, bila, „među oslalim najolmenijim gospođicama i gospođama iz prvih beograd. skih kuća, jako zapažena”.

Milan Prolić, u kući pregaženi otac porodice, koga su pre rata zvali prosto „gazda Mile”, zalim, još pre čeliri-pel godina „gospodar Milan”, doživeo je da ga sada i mlađi i slariji zovu „gospodin Proić”, ili, u najinfimnijem krugu „Mile Prefakutra”. Za nekoliko plodonosnih godina postao je većnik Trgovinske komore, član uprave Beogradske banke Obri, akcionar Tekstila d.d. u Karlovcu, član uprave Klasne lufrije, član uprave Lapovske banke i polpreisednik nadzornog odbora Društva za podizanje hrama Svetom Savi. Sve to, taj plod umešnosti, istrajnosti, poslovne sreće, a naročilo dobrih veza, sve to što je gospodin Profič nazivao svojim živofnim konjosanjem, zalivao je svakog dana kod „Kolarca”, za stolom na kome je uvek stajala srebrna statuica polugole Diane, sa tablicom na lančiću ade je bilo urezano „Reservće”, čašama pilzenskog piva, u društvu bar jednog aktivnog ministra, nekoliko državnih savetnika i bar dvojice neizbežnih penzionera.

Tek uveče, kada padnu draperije ovog u istom pravcu ali na dvema sfranama luksuzno prelivajućeg dana, i kada se supružnici, posle dietalne večere i letimično prelistane „Pravde”, ras-