Naša stvarnost

MIRKO IMA 16 GODINA 33

kafane, Kalemegdan, Terazije i Knez Mihajlova ulica. Pred ofvorenim prozorima, u cenfru grada, rasklapale su se „Pravde” i gledao mesec, fek ovlaš dodirivale zlatne burme, sreće radi. Klizeći ka zadovoljstvu varoš je poslajala prijalna kao budan san.

Zar je onda neko čudo što su dečaci tek sada uslali sa klupe.

— Hoćeš li da me prališ do kuće?

Da bi se sa ovog kraja grada sliglo na Pašino brdo, gde se već Đorđe Slfanković, drejer u fabrici „Relja Krilafica”, brinuo za svog Čilca, mora se proći kraj Všelečkovog potoka, izbiti na Bulevar Oslobođenja, na čijoj je raskrsnici, preko puta pijace kod „Karađorđevog parka”, fu skoro, olkriven spomenik Franše d Epere-u. Odalle pa do Čilčeve kuće, gde će dečaci kroz pola sata ugledafi drejera, osvelljenog jedinom sijalicom, velikog, skoro ogromnog na malom prozoru, zagledanog istina u dvorište sa lavovima Alhambre — sliku na kojoj mu se zadržao pogled prelistavajući istoriju Srednjeg veka koju je njegov sin zaboravio na stolu — ali ipak vidno uznemirenog što mu se sin još ne vraća, oni će koračali zajedno sa onima koji su celog dana kopali, zidali, rendisali, vukli tregere, ložili koflove, nosili džakove, ribali,

feslerisali, prali veš i nužnike, ili su, lutajući za poslom, obilazili oko građevina i pijaca, čekali na vozove i parobrode, i pred bolnicama nudili u bescenje svoju krv za fHransluziju... Zajedno sa

onima koji se kasno uveče fako oššunjaju iz varoškog cenfra, da na periferiji potraže svoja ležišta, koja je grad, besomučni konkvistador, odgurnuo daleko od sebe.

Varoš je poslala viša za jedan spraf, ulufkanija, komolnija ...

Dva fri automobila pred kućom još izdaleka su obavestili Mirka da žur još fraje. Njegova leva ruka nije više dodirivala fri slotfinarke u džepu. Bože moj, zar ih nije mogao da izgubi! Na nekoliko koračaji od kuće prestigla su ga i naglo se zauslavila pred ulazom kola njegovog ujaka, sa žufim neprobojnim oknima i plavim farovima. Automobil toliko poznat u varoši. Povukao se u senku najbližeg drvelfa. Baš da se ne srefne s njim, pomislio je. Ali olkuda on danas kod moje mame, kad svi znaju da ne frpi ni obične goste a kamo li žureve. Mora da se nešto vrlo krupno dogodilo.

Šofer je skočio i olvorio vrata. Teškim, sigurnim korakom, gledajući pravo pred sobom, u kuću je ulazio general Živko Mihrović. U senci, naslonjen na drvo, Mirko se dugo rešavao da uđe.

MATIĆ I VUČO