Naša stvarnost

PESMA O VELIKOM HLEBU

Daj nam hleb, veliki hleb, zemlje naših dedova!

Sladne večeri gledaju sijan jem šupljih zvezda, dok stvari govore šapatom podzemnog ridanja, miluje nas beda hladnoćom zimskih gnezda . . . Daj nam hleb, topli okrajak životnog početka, da misli postanu lakše u pretprazničko veče

i da sačekamo svanuće

sačuvani smrtonosnog metka!

O, kako bije srce

za dalekim svetovima kud su gazile naše stope,

za klupama, radionicama i drvenim plugovima,

za fabrikama, nezasejanim n jivama i drumovima ... Bije srce

za drugovima što izginuše na poljani velikog klanja i utonuše u zaborav kao bezimeni ratnici,

kao mi na beskonačnoj pečalbi,

mi bez hleba, titula i zvanja...

I danas koračamo milionskim nogama mutnih stoleća. Dodji veliki, žuti hlebu, '

dodji kao mesec velik,

ko zemlja rodan,

kao sunce žut,

kao more plodan ...

Dodji da iz naših žila iznikne životni klas,

da osvetli noći, da pokrene i ogreje nas!

Sagradili bi prostrane gradove, pronašli nove izvore, proorali neplodne pustinje, zasadili opustošene gore, ostvarili bi san obešenih . ..

san

gde neće biti gladnih u izobilju darova,

gde će ljudi biti drugovi ko zrnja žutih klasova,

tada bi poneli u budućnost upaljene buktinje buktinje -— rumenheč kaplje naše tople ki...