Naša stvarnost

O VELIKOM HLEBU 3835

Dodji hlebu, veliki, žuti hlebu!

Peva šegrt, kalfa i mašinist

peva činovnik, švelja i graditelj,

peva moj drug zaboravljeni izgnanik,

bez pasoša i domovine gladni prolaznik...

Peva drug na plantažama Amerike, u rudnicima Asturije, peva na obalama jezera Cana,

peva u Kini dobri moj drug tankonogi, gladni kuli, peva moj drug pionir novog čovečanstva

noseći na čelu žig dugotrpnog izgnanstva . . Peva, peva:

Dodji hlebu, veliki, žuti hlebu!

U daleku prošlost utonu naš detinji mir;

pre no što smo rodjeni rekli su: Vi ste robovi! Tužne su priče to — života našeg istinske ba jke, Rad su očeve u kasarnama tukli

a na drumovima silovali naše majke...

Pred očima treperi zakovana misao naših vidjenja, krvavi odraz španskoga jutra,

i dugi red vešala za jedno tužno i neminovno sutra! O, mi znamo! Kroz logore i smrt

zaustavićemo se neznani

na granici Velikoga Budjenja!

I mi pevamo:

Dodji hlebu, veliki žuti hlebu!

Do tvojih hambara put je smrtnosan i krvav, ubijaju nas zbog tebe, slatki i topli hlebu!

A mi bi sagradili za široko more veliki splav, otvorili puteve na zatvorenim granicama, ostvarili bi san obešenih,

spojili daljine mostovima i vodenim cestama i poneli u budućnost upaljene buktinje buktinje — rumene kaplje naše tople krvi...

A. R. BOGLIĆ