Naša stvarnost

49 MARKO RISTIĆ

oči, on juri na svom konjicu Pegazu koji frkće, on je pijan kad neko svira, na njegovu dušu svalila se feška tuga sa oblaka a u istoj duši on nosi grob i zmije, on je razgolitio prsa sva i razbarušio kose, pa nem i bled diše pod frunjem sunca, zadovoljan živi u svojoj oskudici i baza okolo, mig njegovih bližnjih mlafi ga šamarom, ali se ipak svetac nekako blago smeška, a u pismu ona pila, dakle sve je ipak u redu i ništa se promenilo nije, samo su se nianse razmekšale ... |

Pred poezijom, g. Gavela je neprisfrasan, on pesmama prilazi bez „spremljenih principa”, pa mu je fa neprisfrasnosf omogućila da sa podjednakim neprisfrasnim principielnim nerazume-– vanjem i nespremljenom nespremnošću odbaci i modernizam i socialnu liriku. Ali dok su mu za odbacivanje modernizma poTrebni glomazni racionalistički argumenti velikog kalibra, za odbacivanje socialne lirike poslužio se lakom i suplilnom iraciona– lističkom artiljerijom: on proslo, sa svog prefinjenog stanovišta „čiste poezije”, odbacuje sve posleralne socialne pesnike, zbog njihovih „sasvim skromnih sposobnosti”, i njihove ,primitivnosli”, pri čemu se sasvim bespravno poziva na Krležu. Jedina zasluga koju on priznaje socialnim pesnicima je fa „što su slali na put i konačno uslavili zahukfalosh onih osfalih, mnogobrojnih pokrefla ...” Karakteristično je da je on fako vrlo zgodno prolivstavio dve glavne karakteristike. poslerafne lirike jednu drugoj, uzvisivši se nad obema na svom malom rreakcionarno-raciona– lističkom i arfističkom luHbalonu Večne i Čiste Lepole. Da izostavi, međutim, modernisle, imao bi pravo samo neko ko bi sastavljao jednu antologiju po merilima socialne naprednosti (temalike i tendencije). Ta merila bila bi nepristrasno pristfrasna, za razliku od g. Gavelinih koja su pristrasno neprisfrasna. Ta objektivno fendenciozna merila, koja su, iako pristrasna, jedina stvarna merila prave neprisfrasnosli, opravdala bi i zahtev da pesma mora pre svega da bude razumljiva, jer bi se tu onda radilo o otvorenoj odbrani jedne ideologije, dakle o adekvafnosti i o elikasnosti sredstava fe odbrane, a ne o čistoj i bezgrešnoj lirici radi lirike. Ne zastupali (fobože) nikakvu ideologiju, ne fražili od pesama ništa drugo do samo njihovu lepolu, biti bez principa i bez opredeljenosti, odbacivafi socialnu liriku kao nedovoljno artističku, birafi pesme samo po svom golom i bezgrešnom ukusu, fražifi samo emociju, a pri tome zahtevali da ta lepola bude racionalna, da aj arfistički liizam bude logičan, da ta emocija bude razumna i razborita, — to je eto nerazumljivo, nelogično i apsurdno, a ne poezija koju g. Gavela ne razume.

Pokazalo se, dakle, da i u umefničkoj oblasti biti ,,nepristrasan” i „objektivan” znači u sfvari biti nazadan i pun predrasuda. Iste je vrste i g. Gavelina ,neprisftrasnost” prema pesničkim ličnostima. On, doduše, od silne nepristrasnosti, ne vidi i ne bira pesnike, već samo pesme. Ali on svojim izborom ipak, ma i implicilno, izriče sud i nad pesnicima. Jer kad su od 86 pesama,