Naša stvarnost

ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA 43

koliko ih ima u njegovoj „Antologiji”, šesnaest polpisane Velimir Živojinović, fo znači da g. Massuka predstavlja jednu pelinu celokupne poslerafne srpske i hrvafske lirike. (Drugu pefinu predstavljaju g-đa Desanka Maksimović sa devet pesama i g. Nikola Šop sa sedam pesama). To još znači da je g. Massuka osam pufa sposobniji pesnik od Krleže, a beskrajno puta od onih čija je i najbolja pesma gora od najgore među ovih šesnaest Massuka ili sedam Šopa. Iste je vrste i g. Gavelina „neprisfrasnost” prema hrvalskim pesnicima. On, doduše, od silne neprisfrasnosti, ne razlikuje srpsku i hrvatsku liriku, ali ipak zato ne uspeva da nađe nijednu „celu lepu” pesmu, naime nijednu koja bi bila na visini poezije g. Žike Milićevića, među svima pesmama, na primer, Cesarca, Kosora, Čerime, Vlade Vlaisavljevića, Dragufina Tadijanovića, Olinka Delorka, Husnije Čengića, Miškine, Julija Benešića, Slavka Batušića, Anluna Bonilačića, Đura Sudelfe, Anta CeHinea, Marijana Malijaševića, Luke Perkovića, Miroslava Feldmana, Iva Kozarčanina, Stanka Tomašića, Sfanislava Šimića, iva Frola, Draga Ivaniševića, Sljepka Tronila, Vladimira Kovačića, itd., itd. U lom izoslavljanju, prvo, srpskog modernizma s jedne i nadrealizma s druge sfrane (to jest lirike u poefskom smislu manje ili više napredne), drugo, aktivističke lirike (napredne u socialnom smislu) i freće, najvećeg dela hrvatskih pesnika, u fom svom frosfrukom vidu najbolje se ogleda pravo značenje g. Gaveline „objektivnosti”. Tri tako različita oblika ostracizma ne mogu se nikako profumačiti, čak ni sa estetskog stanovišta g. Gavele, jednim doslednim i jednoobraznim sistemom ocenjivanja. Jedino što im je zajedničko, lo je nazadnost na svima linijama.

Čilava posleralna srpska i hrvaiska lirika, kada bi se o njoj sudilo samo po pesmama kojima je ona u ovoj „Antologiji” prikazana, (sa nekoliko izuzefaka) ukazivala bi se kao bezizlazno banalna, nesavremena, senfimenfalna, dosadna, zaostala, bespredmehna.*) Mi dobro znamo da ona nije fakva. Ali ako ova

* Vodđen svojim „ukusom”, g. Gavela, kao jednim sigurnim instinktom ide pravo ka banalnom, ka bezličnom, ka plilkom, ka nepoelskom. Tako i kod originalnih i nadarenih pesnika najčešće nailazi na ono šlo je najneoriginalnije i najbeznačajnije, na fome se zauslavlja, fo izdvaja, jer mu fo jedino zaista odgovara. Tako je Ujević, na primer, iako zaslupljen sa 10 pesama, ipak kvalitativno sasvim nedovoljno reprezenfiran, u nekoliko slučajeva čak najslabijim stihovima što ih je ikad napisao u svom opsežnom i nejednakom delu („... i bio mlađi, lepši, slađi”, ili „Od mesa moja duša pati, — zbog jedne žene ja propadam”). Lako je onda pogodili koliko i kako je izobličen poešski profil onih pesnika koji su već i kvanjifafivno nedovoljno zastupljeni, kao šlo je slučaj sa Nazorom (1 pesma), Krležom (2 pesme), Krklecom (3 pesme), A. B. Šimićem (2 pesme), Dobrišom Cesarićem (3 pesme).

Od Šimićeve najuzbudljivije i najčislije, socialne lirike, ni traga. Ali. ni g. Ga-