Naša stvarnost

44 ; MARKO RISTIĆ

Antologija” ne svedoči verno o poslerafnoj poeziji, ona verno svedoči o samoj sebi kao simpfomu, o svemu onome što je omogućilo njenu pojavu. Ona je izraz i znak jedne fežnje za nazadovanjem, za previđanjem i negiranjem svega živofnog i na'prednog, svega onog što zaista odgovara složenoj dinamici našeg vremena, pofrebama i zahtevima današnjeg čoveka i današnjeg ljudstva. G. Gavela je samo jedno oruđe (svejedno da li svesno ili ne) u rukama onih koji bi hfeli da zaklone, da za“ustave živo.

Zar su zato vekovi prošli, ljudi uporno — svojim radom, svojom mišlju, svojom slfrašću i svojim sfradanjem — gradili budućnosfž, umirali za viziju fe budućnosti? Zar su zato pesnici kao što su (samo u jednom veku) Blake, Holderlin, 'Kleist, Arnim,

'Coleridge, Byron, Keais, Shelley, Puškin, Petofi, Macha, Heine, Borel, Nerval, Buchner, Poe, Baudelaire, Laufreamonf, Rimbaud, Mallarmć, Whifman, Nietzsche, Jarry, Apollinaire, Majakovski... zar su zalo pesnici sanjali, i voleli, i mrzeli, i pevali, i umirali, ostavivši za sobom zračne i krvave fragove svoje vizionarne borbe sa onim što ih je okruživalo i pritiskalo i što su svim svojim bićem hfeli, ma kojim sredstvima, da opovrgnu, da preva– ziđu? Zar su. zafo toliki ljudi tako infenzivno hfeli da se fo promeni, cla najzad, ovako, ništa ne bi fobože bilo promenjeno i da u toj baruštini sve vojuje, na svoj mrivački način, da se ništa ne promeni? Naši modernisti hfeli su da obnove samo načine poelskog izražavanja, oslajući pasivni i konzervativni u odnosu na stvarnu socialnu i ideološku pozadinu i osnovu fog izražavanja. I posle dugogodišnjeg niza kompromisa, polčinjavajući se sve više jednom društvenom stanju, u toj svojoj službi reakciji idući čak do „krajnje imperialističke desnice” (Vinaver o Crnjanskom), oni nisu uspeli čak ni svoje fehničke inovacije da name nu. Pristojni građani još uvek neće da ih prime u svoja izdanja, ni daa ih kupuju. A radi fe eventualne prođe, modernisli su izneverili sve ono što je, u njihovim umelničkim novinama, moglo da bude, i donekle i bilo, sadržinski napredno. Oni su hfeli da promene kožu ali da ne promene anatomiju starom svetu, ali se stari svet pokazao jači od njih, razume se. Oni nisu bili na visini svoga zadafka, čak i ako je taj zadatak bio jedino, mogao biti jedino fo, da oslobode poelski jezik od racionalističke stege. Jer ako se podignu, ma i najmanje, brane koje zausfavljaju govor Desnika, naviru odmah sve čovečje revendikacije; i fo naviranje

velin „ukus” nije nepogrešiv, srećom. Ofuda se kafkada, čak i u ovoj zbirci pesama koje se g. Gaveli sviđaju, čuje aulenftični i pofresni fon nadahnuća i emocije, fon poezije, ili bar po koji originalniji akcenat (Dušan Vasiljev, 'Cesarić, Šimić, Risto Rafković, Đuza Radović, Krleža, Ujević:

„S ranom u fom srcu, famnu i duboku,

s fajnom u fom frudnu i proklefu biću,

sa zvezdom na čelu, sa isktom u oku —

gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću . . „”),