Naša stvarnost

ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA 45-

može poslali opasno. Onda se ponovo spušta brana. | opet, nad ustavljenom i ustajalom vodom, čuju se samo krekeli žaba. U pesničkom žargonu, fa usftajala voda zove se „lalasi duše”, a laj kreket žaba naziva se „dobrim i razboritim pesništvom”. Ali iznad fe bede poezije, još jednom je vreme da se podigne zasfava poezije bede, bede koja to više neče da ostane. Vreme je da se preuzme dragoceni ferel ne samo kullure prošlosti, nego i tekovina naših savremenika koji su sami sebe izdali. Andrć Malraux rekao je jednom da kulturno nasleđe freba osvojiti, ne primili, da jedino svojom sfrašću, svojim željama i svojom voljom, možemo dali novi život umelničkim delima prošlosti, koja su kao slepi kipovi koji će progledati kada im mi damo vid i smisao. Ali kipovi koji imaju tek našim sfaranjem i našim osvajanjem da ponova ožive i progledaju, nisu samo kipovi prošlosti. Umetnička postignuća i samih naših savremenika fraže od nas da im olmemo njihov pravi smisao, onaj koji su njihovi slvaraoci izneverili. Pesnika Crnjanskog, koji je poeziji doneo svoje „Stražilovo”, freba branifi ne samo od anfi-poelskih manipulacija g. Gavele, nego, još više, i od samog Crnjanskog koji „danas puca iz svoga browninga po svojoj vlastfoj slici što se odrazuje u ogledalu njegove najintimnije lirike” (Krleža). Mora se braniti kultura i proliv onih koji su je stvorili, čak ako je njih same fa kullura odvela ka svojoj sopstvenoj negaciji. Jer nije rečeno da današnja građanska kultura neminovno mora da pođe, da povede pufem svog samounišfenja. Ofećemo vam vaše pesme, smehove i suze, vaše krike, vaše signale i vaše simbole, vaše uspavanke i vaše vizije, oftećemo ih da bi ih od vašeg opskuranfizma spasli, i čovečanskoj ljubavi vrafili. | ovde takođe, vaša stvar po

sebi poslaće stvar za nas. Marko RISTIČ.

*

Vilim Svećnjak: „LILJAN“.