Naša stvarnost

104 JOVAN POPOVIĆ

mena, kao bez vrata. Oči su mu iskočile, izašle iz duplja. „Jaoj, ugušiću se!”

„Pa šta onda! Sad imamo većih briga! Idemo u rat! U rat!” derao se veliki krupni bravar Kalapoš, stavljajući mu dlan na glavu. „Hajd, da se ne ugušiš!”, izdigao ga je uhvativši ga ispod pazuha, i crveno oderano lice sad se zarilo u visini falasa glava i vikalo pomahnifalo:

„Nećemo lo trpeti! Moramo se osvetiti! U rat!”

Cela gomila drhfala je od uzbuđenja koje još nije našlo oblika da eksplodira. Otegnuto gunđanje kao polmula grmljavina, kroz koju procepaju sa freskom poklici: u rat!

Na Baliplafzu u Beču, u ugodno hladovitoj sobi, sedela su dva elegantna gospodina, sa crnim florom oko sivog rukava, ali ne baš premnogo lužni zbog pogibije nadvojvode, neomiljenog na dvoru i u ministarstvu, „prijatelja Srba”. Ćaskali su o mondenskim sfvarima, i o presližu Ausfrougarske, koji freba na svaki način sačuvali. Samo je jedan put. Mala Srbija na Balkanu nezgodno se širi i jača, isprečena na važnome drumu za Istok. Stfrahofe skore budućnosti, koju su dozivali i oni, nisu se dolicale njihovih uglađenih manira. Bili su mirni i staloženi, igrali su partiju šaha čije su poleze već davno smišljali. Hofzendorf već godinama govori: Likvidiraćemo ih za čeliri nedelje. U pozadini solidno zaledje: Rajh, Rusija će se već predomišljatfi. Engleska će vrdafi po svome. Veliki pacifista Wilhelm već će se sporazumeli sa miroljubivim Sfarim Gospodinom. Dva grofa, Berchtold i Forgach, oproban u Fridjungovom procesu, namiguju diskrefno. Slari Gospodin iz Šenbruna odmarao se, od razmišljanja, u lovu na jelene. Treći grof iz partije, Tisza, olimao se o Slaroga Gospodina. Bio je proliv frialističkih planova Ferdinandovih, ali i protiv rafa sa Srbijom. Predočavao je opasnosti. Diskretno prefio stavom Mađarske. Ali Tiszin realizam koprcao se slabašno u mreži mnogo jačih interesa. Fabrike oružja radile su punom parom. Jedna mašinerija klopotala je u Evropi. Na Balilplatzu vršile su se pripreme za jedan veliki krvavi bal, za koji su ulaznice bile već fakoreći razdeljene ...

Sunce je pržilo gomilu na frgu oko krsta u Žitištu. Kao da je pomahnitala.

Fehćrlaky Laszlo, elegantan mlad čovek u sivom sakou i s belim karanfilom u zapučku, sa malim pofkresanim brčićima ispod njuškavog nosa i hitrih očiju, fiska se kroz masu. U toj uzavreloj gomili on oseća ponos: i on je doprineo toj uzavrelosfti. A uz lo još oseća banknofe u unufrašnjem džepu sakoa, ispod svilene postave, koje mu je dao direktor lista kad ga je slao u Žifište. „Samo pamefno, ocsem, freba nam šlo efekiniji glas naroda, fi već razumeš”, ofpremio ga je u fo veliko mesto na severu Banafta, u kome se konglomerat nacionalnosti najjače odražava i najjače klima.

„Šla se gurale, gospodine, slojle gde ste, nisle vi jedini uvređeni u pafrioflskom osećanju!! obrecnuo se na Feherlakya