Naša stvarnost

OLUJA NAD ŽITIŠTEM 105

Julsko sunce stoji okomito i zrelo nad frgom sa velikim kamenim krstom. Znojavi, zajapureni likovi suludo mlafaraju, viču, fiskaju se, zapljuskuju kameni krst, kao ogroman komplikovan falas.

„Jaoj! Ta ugušiću se!” soplao je bakalin Štajgervald, sa glavom, crvenom kao oderano meso, zavučenom među okrugla raslasiti fabrikant sirka i mefli Krojfer, pored koga se šćućurio uplaženo nervozno mali Jevrejin Frojdenrajh, čije oči kao da su govorile: Šta je da je, tek, strah me je da opet mi ne izvučemo baline.

„Ja sam novinar, od Prestoničkog Glasnika”, rekao je šarmanfno sigurno mladić. Gomila mu je sa sftrahopoštovanjem načinila mesta.

„To je mučko ubistvo najplemenitijeg čoveka današnjice!”, viče Štajgervald, svakako zaboravljajući da ponavlja reči iz svojih jutarnjih novina, koje redovno preleta na brzu ruku srčući belu kafu pre ofvaranja dućana, a koje je julros čilao sav zapenušen od revolfa. Sa mržnjom gleda na malog zdepasto-elastičnog Rankova, čija delikafesna radnja bezobrazno stoji preko puta njegove. Rankov u svakom pokliču učestvuje, u znak lojalnosti prema državi „čiji lebac jede”. Štajgervalda to još više ljuti.

„Nas drsko i bezočno izaziva jedna šačica nekulflurnog naroda!” kaže svečano i sfrogo visoki mršavi učitelj ŠOmođi sa konjskim licem i četlkastim brčićima. Te reči, fuđe reči, drhtale su u njemu svečano i fragično kao kanfata od pre frista pedeset godina na orguljama pod njegovim prstima. U njemu su se rojili još stihovi Petofia, koje je ftuvio svojim đacima. Da li bi taj veliki pesnik slobode bio zadovoljan slušajući ga, druga je stvar. Uostalom, on je bio mrtav, ni felo mu nije nađeno na šegešvarskom bojišltu... „Pa makar nam i olfsekli ruku, samo napred!” riknuo je Šomođi sonorno parajući gusto julsko podne, a konjsko lice bilo je ozareno svečanošću frenufka.

„Balkan juriša na evropsku civilizaciju, na red, na mir, na legitimnost i bogomodređenost svele monarhije!” probijalo se, nadglašujući sve, iz grla naviklog na govore sa propovednice. Lepo meko lice kapelana Štajna bilo je iskrivljeno u prozoru parohijskog doma, kao da nije moglo više da uzdrži eksploziju mržnje.

Štajgervald se bacakao frzajući se kao u napadu epilepsije. Crvena, zažarena lica, koja kao da će se raspasti, puštala su kroz usta ofegnute duge urlike.

Narodni poslanik, veleposednik Kajfar, vikao je sa balkona „Kurije”, ironičnog oslalka sedišta nekadašnje autonomne srpske Vojvodine:

„Narode! Podanici Ausfrije i Mađarske! Osvestite se! Osefite u polpunosti šta znači: provokacija, gaženje svetosli naroda!”

„Pregazifi ih! Pregaziti ih! valjalo se po frgu.