Naša stvarnost

JEDAN ČOVEK NA PROZORU

Redovi ovde objavljeni pod naslovom „Jedan čovek na prozoru” izvađeni su iz jednog većeg ruMWopisa koji još nije završen. Tom neđovršenom napisu, dok je još u stvaranju, možda bi najviše odgovarao naslov »Naer het leven« (što bi otprilike značilo Prema životu«), kako je Bruegel nazvao jednu mapu svojih radova.

Užasnut pitanjima s bezbrojno različitih odgovora, ja bežim, „Ja se klonim pod krov, ogorčen, lud, s nakazama o vratu, pa su'manut gacam, pa buncam u groznici i, sumnjičav, vrata za sobom zakjlučavam.

Ala me boli ta svetlost! Sva siva...

Hteo bih da se prostrem po postelji, da legnem, ali ne mogu; ne mogu od svih tih tela što su dosad u magli na njoj, u haosu, 'pijana, i sita, i zavitlana, u mržnji, i u ljubavi sva rastvorena, što “su plovila; ne mogu od tog grča, tih raspojasanih tela ne mogu, što su se kovitlala, pa se tu, sa mnom, napuštena, lomila se podamnom.

Preko pepela, bibera, preko tog njenog trbuha, koji je opet tu — i sada dok sam još sam, i u snu — živ, uvek podrhtava, kroz ovu toliko rasturenu i napuštenu svetlost a bolnu, a jaku, rođenu suviše rano, što se rasipa i seje, mrtva, i lepi se na sva ta golcata tela, bezglava, rasipna, razdražena i trula, i njeno, i silna druga, neke masne ruke, i golicava tkiva, i na to moje telo razje·dinjeno, moje — na postelji, pusto, rastrenuto, mrtvo, na slami, u mulju — u koje treba ući.

Onda stajem na prozor: razapeta sam koža se suši.

Pitanja s različitim odgovorima više nema! Ne mogu da ih se setim, ni pitanja ni odgovora. Ostalo još samo nepoverenje, sram i ogorčenje u plazmi, u živoj ovoj rani što se u trzajima skuplja 1 ubira i mrkoj, na prozoru, toliko izdvojenoj u sumornom pro„storu pod mlakim poplavama Sunca...

Njegov je obruč jutros, gledam, beo, a svetlost u rasipanju, .i sva je crno-siva.