Naša stvarnost

JEDAN ČOVEK NA PROZORU 111

na Taš-Majdanu kada usta začepi, kad pritisne pa zelen zacvili i sav vazduh u želudac istisne: onda se na pore, kroz nečisto odelo, grca, zacenjeno grca i užurbano diše!

Ta strahovito bolna, ta vapijuća pluža i rascepana, ta upala pluća, upaljena, i zapaljenje pluća, i zapaljena, znaju ona sve razderane vetre na dnu, u tami, kad se zakrste bez ikoga svoga, na ušću Save u Dunav, pod gradom — oča jno sami.

U neprospavanoj noći gore od košave po sobama upaljena pluća i po varoši budni crveni prozori.

Iznošena, istrošena, još samo vise ova pluća o ključne kosti, na prozoru, gde ih je — akvatično, sluzavo bilje — izbacilo na obalu spruda tc uzburkano i raščupano nebo. Ona sad svetlost dišu i pred licem Sunca, koje je pravo pred njima, sporo se, koliko se sporo, lagano, ali se ipak suše...

Pluća se na prozoru suše.

A ja kažem: Znaju ona svakog vetra silinu. Svakome znaju nadimak i ime Znaju kako vonja, kako se plodi i cvetove kad oplodjava znajju mu ukus, miris, i vrelinu znaju gde se koji radja, za kojim se zidom upne i propne, kojim sve vodama gazi dok dovde dodje kakvim to zvučnim eksplozijama nad dalekim i samcatim postajama gubi krv i dahće, i bunca, i kevže, i diše kroz koja izgubljena naselja, kroz kakva se ljudska trpijenja cepa i zamukne i prolazi — izmedju dva jasna i strahovita vriska iza zaspalog zabrana kroz večito budne kazamate gde se najbolje čuje znaju pluća kuda je sve ovaj vetar prošao koji sad tako mahnito u njih s naletom ulazi i kida pa na usta izlazi i dalje, sve dalje ide vetar Ode, u polja ode . — cepa plakatu sa zida Vetar, ah vetar, vetar što stalno vetar odlazi

Svi vetrovi na svetu duvali su kroz moja pluća: i mistral, i pasati, i vodene trube u ljubičastoj zori, i bljutavi jugo što budi mirise bolesne i lenje, od kojih se posle u mori i u davljenju spava i tone; i razvigor i široko; onaj bezimeni vetar što se užurban kroz vekove izmedju dve Sunčeve pege sprema i praznu slamu mlati; i uprljane bonace; ćorave andjelije, uvek pijane, što se s madjijama na svakom raskršću ispreče; pa onda zapadni vetar U fosforu i soli; vetar koji visi i onaj vetar s glomaznim pticama što se celo veče na zrelim žitima klati

Vefar sa Okeana koji bolesnike skuplja i s rascepanim glasom

u jarak pun vode, ispod pruge, zadijan leže