Naša stvarnost

1106 MILAN DEDINAC

ČETVRT ČASA KASNIJE.

Ja sam ih iznosio, i ruke, i prste izoštrene, i nokte potavnele, Srbinu, krstine, grudi i mehove, i prozor-rebra, ova prozirna, ova rasklaćena, ova savita i jadna rebra. I srce što je oteklo.

Izdisao sam pluća u iskidanom disanju, u šaputanju, u mokrom, u psovci, pa u beskonačnom nekom dugom i visokom dozivanju. Sagorela su, gore, od vazduha koji pritiska, što svuda nabira grdne, izrivene oblasti zalutale vode, i Jadransko More, od Jjutih soli na stenju, od joda, od Sunčevih pega, od peska i fakula, Ifosfora...

Ne pomažu im više ni travke, ni nož, ni šume!

Kad dune košava, svira kroz rebra i oblake nad glavom nosi, i lupa crne krpe u grudima i beo veš u dvorištima, kroz refke plotove, preko druma, lupa i dira... Kako ga samo lupa!

Ali taj vetar...

Veša se o grane. Ja sam razapet pauk, na prozoru, a meke kosti i koža skupljaju se lagano, pa se onda rastežu i stežu, i opet se stežu i rastežu, i na svetlosti se suše.

Znam: ovaj vetar što je iz tame i blata s jednog gnjiog i ostavljenog plasta u Pononiji na put krenuo, pune tri nedelje, znam, neće da stahe.

Ah, vetar! Pluća ova, unesrećena, znaju svaki vetar kako duše. Znaju 'sevanja košave, njene ledene vatre, njene upaljene — o, uzbu-

djene — njene bolesne u groznici unezverene oči; znaju severac

Košava. od 14 aprila u zemunskom pristaništu