Naša stvarnost

118 Dr. B. M. NEDELJKOVIĆ

neku ruku karakter ličnosti svoga sopslvenika i po smrti ovoga spaljuju se s njim, odnosno slfavljaju u grob ili se bacaju u vodu. U arhaičkim društvima, ukoliko izvesne pokrefne slivari i pripadnu pojedincu, one su se feško mogle olfuditi u prvo vreme. Razlog je prost: fo su oruđa neophodna svakom primilivnom čoveku, a razmene gotovo nema. Ipak, ukoliko se društvo razvija, naročito ukoliko dolazi do podele rada, pokrene stvari, koje su prve postale individualna svojina pojedinca, počinju bivafi predmet razmene. Kao što vidimo istoriski razvoj svojine na pokretne stvari je relativno kratak, i o tom pitanju postoji opšta saglasnost.

Daleko važnije je pilanje istoriskog razvoja svojine na nepokretne sfvari, svojine na zemlju izv. bašlinske svojine. Ono je, uostalom, veoma raspravljano i sporno. Jedno je van diskusije, naime: individualna svojina, koja postoji u modernom građanskom društvu Zapadne Evrope, jesle činjenica relativno skorašnja. Individualnoj svojini prethodi feudalni i kolektivni oblik svojine. Mada je Fustel de Coulanges tvrdio da kolektivna svojina ne prethodi redovno individualnoj, danas su istoričari prava uglavnom saglasni da je kolektivna svojina zemlje svuda i uvek prethodila individualnoj. Samo Treba podvući da nisu svi kolektivni oblici baštinske svojine fako sfari, napr. ruski mir je skorašnja ustanova, a odlučujući faktor u njegovom slivaranju bila je država.

U prvom sladijumu ljudi žive od lova i ribolova. Zemlje još ima mnogo, pa se pitanje prisvajanja zemlje i ne poslavlja. Nomadi nisu privezani za zemlju, i oni joj ne pridaju neki naročiti značaj. To je, razume se, fačno utoliko ukoliko nomadi sfvarno napušlaju i menjaju mesto svoga življenja. Teren koji oni iskorišćuju nije ono šlo mi nazivamo danas svojina; odnos njihov prema zemlji pofseća na ono što vidimo kod divljih zveri: fo. je za njih lovištfe. Istu pojavu konstatujemo i kod paslirskih naroda: oni napasaju svoja stada izvesno vreme na jednom ferenu i onda idu dalje. Ideja o prisvajanju zemlje javlja se tek sa zemljoradnjom. Od irenuška kada se primilivni narodi nastanjuju u jednoj oblasti. da bi obrađivali zemlju, od tog frenufka mogla se javiti ideja o njihovom pravu na zemlju koju obrađuju. Oni su svakako morali izvesnim znacima obeležifi zemlju, a i samim fim šlo su je obrađivali, niko više nije mogao fu zemlju zauzeti. | tako, istoriski, svojina se osniva na radu koji zemljoradnički narodi ulažu u zemlju.

Prvobilna svojina se javlja u obliku kolektivne svojine i pokrehnih i nepokrefnih sivari. Divljač koju lovac uhvati, riba koju ulovi nisu njegova lična svojina već njegove grupe (vidi specijalno Thurnwald, Menschliche Gesellschaff, V, s. 39). Zemlja takođe pripada grupi. Postepeno izvesne pokretne stvari kao odelo, oružje i oruđa poslaju svojina pojedinaca. Tokom vremena, na jednom višem sltupnju civilizacije, i stada postaju svojina manje grupe (porodice). Međuhim, šio se liče zemlje, kolektivni oblik svojine održao se vrlo dugo i fo u dva oblika: kao kolektivna svojina roda (klan, fribus ili pleme) i kao kolektivna svojina po-