Naša stvarnost

ZAČEĆE ČOVJEKOVO 127

njegova familija krivi, tu se freba prenufi, oduprijefi nečemu. Persa sjede, sklopivši ruke u krilo. To su, znao je Pavle, bili kritični frenuci njihovog živola. Služavka je kupila haljine i ponovo zavezivala; suze su, same od sebe, bez jecaja, tekle niz jedre obraze i slivale se sve do krafkog, jakog i bijelog grla.

Sin Mila, žgoljav plav mladić, tek frnutih nausnica, provire zajedno sa sestrom na vrala. On je, od sinoć još, hfio da fraži od oca pare za opravku velosipeda, ali se nije usuđivao. Pavle samo vidje kako se Persa siresa glavom na nekoga, — gubi se, vidiš li, olac je ljut, bože, — i znao je da je fo sin. Ocu je frebalo hrabrosti da se okrene, već ljut, podivljao i crven u licu.

— Bifango, šta hoćeš, gubi mi se sa očiju!

— Zaboga, papa, šla je bata kriv i zašto se vi uopšte ljutite?

— Napolje, pokazaću ja vama! Napolje!... O šlo mi to nijesi prije rekla? Ti, bajagi supruga i imaš od mene nešta da kriješ? Sram fe bilo, Perso, ženo, suprugo!

Persi zasuziše oči: i ona je jednom hljela da nešto sama učini, da on uvijek ne razbija glavu o svemu, pa izašlo kako ne freba.

— Hlela sam da fi ne brineš i ne ljutiš se, dosta fi je zla i

ovako. : Pavle pozva ženu u spavaću sobu, ali se ubrzo vrali otud stežući pesnice i fresući glavom — i nadnese nad devojkom.

— Slušaj fi, gaduro, ostavi fe dronje! Ili ne, vuci se kud te oči vode. Ne, ne, osfani i da ne pisneš, jesi čula? Radi, šta si se ukipila, hoćeš da fe džabe lebom ranim, gade!

U spavaćoj sobi, muž se nervozno ushoda. Smislifi nešto postajalo je sve teže. Hvalajući se kao davljenik, skoro plašljivo preklinjući, muž se primače ženi.

— Može bili bolje je i da ne znam, ali ti mi reci, čije je dijete? Ti znaš, fi znaš sve. Perso, propašćemo ...

— Ne znam, ja... |

— Čije je?

— Bog zna, Pavle, kao da sam ja...

— Reci, ne muči me...

Žena se pokupi u naslonjaču i poče da plače.

— Ja, grešna, bog će me kaznifi, šta sam sve mislila. Ja sam

stara i obolela, iza Lole, pa... Posle sam se selila, videla, ja... — Aa... fako .... mislila da sam ja, a ono... Do guše mi se popela ova vernost febi... zbog tvoje špijunaže ...

Pavle je sve dublje fonuo u uznemirenost i srdžbu. Dan je počeo nesrećno: juhros freba da dođe i gospon načelnik da se dogovore o kandidaciji. Skandal je rastao u njegovim očima, kao požar ili provala oblaka, kao oboje najedared, uz lupu kanli, srpsku psovku, gnjili kupus i ispljuvke namijenjene njemu, Pavlu Laziću, vladinom poslaničkom kandidatu. Sunce je bljuvalo kroz prozore. Ubrzo, sunce će počeli da peče, i u kući će uzavrefi kao u kazanu, znoj će se liti sa svega, a njegov ugled, njegovi poslovi će počeli da propadaju. Važno je to u ovoj zemlji biti poslanik —